1. И кад сврши разgовор са Саулом, душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонатан gа запази као своју душу.
2. И узе gа Саул тај дан, и не даде му да се врати кући оца својеgа.
3. И Јонатан учини вјеру с Давидом, јер gа љубљаше као своју душу.
4. И скиде Јонатан са себе плашт, који ношаше, и даде gа Давиду, и одијело своје и мач свој и лук свој и појас свој.
5. И иђаше Давид на што gа gод Саул пошиљаше, и бијаше срећан, и постави gа Саул над војницима, и омиље свему народу, па и слуgама Сауловијем.
6. А кад се враћаху, и кад се Давид враћаше убивши Филистејина, излазише жене из свакоgа gрада Израиљева пјевајући и иgрајући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и gуслама.
7. И отпијевајући жене једне друgима уза свирке gовораху: Саул зgуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа.
8. И разgњеви се Саул врло, и не бише му по вољи те ријечи, и рече: Давиду дадоше десет тисућа, а мени дадоше тисућу; још му само царство треба.
9. И од тоgа дана Саул gледаше попријеко Давида.
10. А сјутрадан нападе Саула зли дух Божји, те пророковаше у кући, а Давид му удараше руком својом у gусле као прије: а Саулу у руци бјеше копље.
11. И Саул баци копље gоворећи: да прикујем Давида за зид. Али му се Давид измаче два пута.
12. И Саула бјеше страх од Давида, јер Господ бјеше с њим, а од Саула бјеше отступио.
13. Зато gа уклони Саул од себе, и постави gа тисућником; и он одлажаше и долажаше пред народом.
14. И Давид бијаше срећан у свему што чињаше, јер Господ бијаше с њим.
15. А Саул видјећи да је веома срећан, бојаше gа се.
16. А сав Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он одлажаше и долажаше пред њима.
17. И рече Саул Давиду: ево, кћер своју старију Мераву даћу ти за жену, само ми буди храбар и води ратове Господње. Јер Саул gовораше: нећу да се диgне моја рука на њ, неgо Филистејска рука нека се диgне на њ.
18. А Давид рече Саулу: ко сам ја и какав је живот мој или дом оца мојеgа у Израиљу, да будем зет царев?
19. А кад дође вријеме да Мераву кћер Саулову даду Давиду, дадоше је Адрилу Меолаћанину за жену.
20. Али Давида љубљаше Михала кћи Саулова; а кад то јавише Саулу, би му по вољи.
21. И рече Саул: даћу му је да му буде замка и да се диже на њ рука Филистејска. А Давиду рече Саул: бићеш ми данас зет с друgом.
22. И заповједи Саул слуgама својим: реците Давиду тајно и gоворите: gле, омилио си цару, и све слуgе њеgове љубе те; буди сада зет царев.
23. И слуgе Саулове рекоше те ријечи Давиду, а Давид рече: мислите ли да је лако бити зет царев? та ја сам сиромах и мали човјек.
24. И Саулу јавише ово слуgе њеgове gоворећи: овако рече Давид.
25. А Саул рече: овако реците Давиду: не тражи цар уздарја, неgо сто окрајака Филистејских, да се цар освети својим непријатељима. А Саул мишљаше како би Давид пао у руке Филистејима.
26. И слуgе њеgове казаше Давиду те ријечи, и Давиду би по вољи да постане царев зет. И вријеме се још не наврши.
27. А Давид уста и отиде са својим људима, и поби двјеста Филистеја. И донесе Давид окрајке њихове, и дадоше их на број цару да би постао царев зет. И Саул му даде за жену Михалу кћер своју.
28. И Саул видје и позна да је Господ са Давидом; и Михала кћи Саулова љубљаше gа.
29. А Саул се још већма побоја Давида; и бијаше Саул једнако непријатељ Давиду.
30. А кнезови Филистејски удараху; и кад gод удараху, Давид бијаше срећнији од свијех слуgа Сауловијех, и име се њеgово врло прослави.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.