Pravoslavlje

Улога Монархистичког клуба Сурдулице у обнови манастира Паља била је и остаће да се давнашња жеља мештана за обновом манастира доведе до реализације. Ова активност траје већ четри године и најчешће се сводила на мирењу,убеђивању и повезивању разних субјеката и особа да се крене што пре у обнову манастира. Са освећењем темеља за конак и археолошким радовима,14.5.2006 на св. Јеремију, надамо се да ће се наша улога све више смањивати.

14. маја 2006., на светог Јеремију, освештани су темељи за конак

Крајем октобра 2005. године почела је обнова манастира Паља. У првој фази се раде припреме за пролећне радове и заштита манастира за наступајућу зиму. цео пројекат финансира Влада Републике Србије са надлежним министарством, а укључили су се и донатори. Обнова се обавља пос стручним надзором Завода за заштиту споменика из Ниша.

Направи зидове од анђела Твојих између њих и нас, као некада зидове од воде у Црвеном мору. Одасвуд нас опколише и хоће да нас потопе у смрт, јер желе само да нас нема.

Смеју се Теби, зар не чујеш? Ругају се нама због тебе, зар не видиш? Опијени су мирисом крви људске и радују се сузама сиротињским. Јауци мученика песма су за њих и писак згажене деце музика за играње. Отимају хлеб од синова Твојих и бацају га својим псима.

Кад копају очи људима хијене беже мумлајући: Ми то нисмо знале! Кад деру кожу са живих вуци урлају: Ми то нисмо умели! Кад одсецају груди матера пси лају: Ми се томе тек сад од људи учимо! Кад свештенике Божије посипају жаром змије шиште: Заиста смо ми незналице у мучењу! Кад газе Твој крштени народ дивљи вепрови грокћу: Ничији усев ми тако не погазисмо! Кад полевају катраном девојке и спаљују Нерон им из пакла виче: Ходите к` мени побратими!

Из очију им сева огањ, на уста бљују грдило, на ноздрве издишу пакост. Смрт им прорасла кроз срце и душу и очи, и живот је одвратио своје воде од њих.

Спаси нас Господе од безбожника, од дивљих зверова сами ћемо се спасти. Избави нас од људи бездушника, од бездушног камења лако ћемо се склонити. Душа је безбожника мртва као труло дете у мајчиној утроби. Огради нас од непријатеља Твојих и наших, закрили нас зидовима од анђела твојих високим од земље до неба.

Скривамо своје сузе од света да нам се не смеју и тајимо уздахе да нам се не ругају. Но плачемо и уздишемо пред Тобом који видиш и праведно судиш.

Господе закрили нас и спаси ради имена Твога и славе Твоје. Амин.

Део разговора са његовим преосвештенством епископом шабачко-ваљевским Лаврентијем

Главни циљ и задатак Цркве јесте да религиозно и морално усавршава своје чланове и грађане, да од њих ствара честите људе, а све остало да препушта држави. Ако би се тога сви придржавали, не би било никаквих неспоразума.

Српска православна црква је народна црква, воли народ и поштује његову вољу. Искуства у целом свету показују да сваки дом треба да има свога старешину, према томе и држава. У монархистичким државама света влада парламентарни дух. Краљ је домаћин који све поданике уједињује – кишобран који све заклања и под којим се сви осећају блиски као браћа, док парламент одлучује о судбини државе. У Британији је, на пример, краљица матица нације и њу не смете дирнути као зеницу ока, а не одлучује она већ парламент о судбини грађана. Можете критиковати председника и премијера државе, посланике и друге важније личности, али краљица је најпоштованији символ нације. Можда би и код нас ово решење било најприхватљивије, поготову што је наша краљевска породица веома честита, са великим светским искуством и љубављу према своме роду.

Народ заиста одлучује о томе, а црква само крунише, што ће врло радо учинити ако до тога

Формиран је одбор за обнову манастира. Жиро рачун за помоћ је: Комерцијална банка АД Београд, филијала-експозитура Сурдулица, динарски: 205-77127-52, девизни: 908-20501-70. Позив на број: 542700-08-1246452499.

ЗАВЕШТАЊЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ – изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи покрао и својих натурио.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема нерода. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народа кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

БРОЈАНИЦА

Бројаница је помоћно средство при молитви. На њој се обавља једна од најмоћнијих молитава у Православној цркви. Колевка те молитве је Света Гора Атоска. Зато је ова бројаница најбољи дар који ми, Хиландарци, можемо да пружимо нашој браћи Србима и сестрама Србкињама.

Ко се овом молитвом буде упорно и искрено бавио биће сам себи сведок колико богатство она доноси нашој души: мир, радост, спокојство, усрђе, љубав према ближњима, ревност у служењу, бодрост на послу, телесну лакоћу, одушевљење у животу.

Та нас молитва води у свим другим врлинама и чини наш живот пуним и плодним.

Подобност те молитве је у њеној краткоћи и простоти. А сила њена проистиче из имена Божијег које се у њој помиње. Она гласи: ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ! (Зато се она зове “Исусова молитва”).

Са тих пет речи ми изграђујемо своје вечно спасење, а чинимо истовремено срећним и овај наш живот на земљи.

Ова се бројаница носи на корену леве руке. Кад год се има мало времена, у паузи на послу, на путу за радно место, пре него што се заспи, узме се бројаница у десну руку између палца и кажипрста, и код сваког чвора, куглице, изговарају се речи молитве: ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ! При томе би требало да се одложе све друге мисли. Умом треба пратити речи ове молитве, а срцем их саосећати. За то време дисати успорено.

Преко дана и у току рада кад год се погледа у бројаницу, подсетити се на молитву и обављати је умом.

Први плодови те молитве су телесно “опуштање”. Тело се растерећује од напетости и умора.

Онда долазе плодови душевни: престаје нервоза (оно грижење изнутра) и постиже се душевни мир.

На крају долазе плодови духовни који чине наш живот узвишеним, плодним и радосним.

Кад се бројаница види код другога на руци, долази лако до духовног пријатељства и мењају се искуства дотле стечена у овој молитви.

ЗВОНО

Звоник у порти сурдуличке цркве је тепко страдао у пожару 16. децембра 2003.

У звонику су страдала и звона која су била посвећена сурдуличким мученицима побијеним у Сурдулици у првом светском рату.

Сурдулица се први пут помиње у Турском попису из 1487. године и у путопису Б. Курипешића. У устанцима Срба против Турака, а нарочито после Велике сеобе 1688. - 1690. године, уследила је велика сеоба на север Балкана. У току гушења тих устанака као и оног ранијег и овом крају 1572. - 1573. година заједно са народом стигле су и његове богомоље: цркве и манастири. Од њихових грађевина остало је само разбацано камење и цигле које је временом затрпао хумус, а у сећању народа те рушевине су остале као црквишта и манастиришта. У Сурдуличкој парохији у народу се спомиње, у селу Алакинце, сеоски потез Калуђерско гробље на коме се налазио манастир који је страдао од Турака крајем XVI века.

За Доње Романовце се сматра да се изнад села налазио град-тврђава са тргом у коме је било средиште жупе Иногоште, мада о томе нема опипљивих доказа у Српским средњевековним документима. У околини града налази се вероватно највећи и најстарији манастир Свети Роман. Манастир је имао у свом поседу велике пашњаке и шуме Варденика, а вероватно и неколико села у околини. Не зна се чија је задужбина, а уништен је после пада ове области под Турску власт 1454. године, као и град-тврђава изнад манастира. Претпоставља се да је на темељима тог манастира подигнута и стара сурдуличка црква - Свети Пантелеја на сурдуличком гробљу (9. VIII 1923.).

У селу Масурица постоје два локалитета са називом Црквиште. У Турском катастарском попису 1570. године уписан је као манастир Свети Никола. Од грађевинских објеката уписане су и две цркве: једна у селу а друга на Варденику. Не зна се оснивач манастира нити време када је основан. Вероватно је уништен у устанку Срба крајем XVI века, јер се касније не спомиње у документима.

После ослобођења од Турака, 24. I 1878. године, Сурдулица се, због свог географског положаја, нагло развија, те се у самом месту подиже црква 1895. године посвећена Светом Ђорђу а у њеној непосредној близини и Спомен-Гимназија са Костурницом подигнута 1924. године због хиљада погинулих Срба из свих делова земље (1915.-1918.). Црква и школа са Костурницом су чинили један јединствени комплекс пре другог светског рата. Међутим, 1943. године у поновној окупацији овог краја од стране Бугара Костурница је срушена. Сада је у плану да се она опет обнови, а школа и школско двориште споје са Црквом у једну просторну и архитектонску целину.

Трећи пут у XX веку, 1999. године, Сурдулица је страдала у НАТО бомбардовању. У неколико наврата бомбардован град и околина претрпели су велике људске и материјалне жртве. Грађани Сурдулице сматрају да треба некако да се одуже својим погинулим суграђанима те је у плану да се на масуричком гробљу, где су сахрањене жртве бомбардовања подигне спомен-капела у спомен на све погинуле у овом рату.

Саборни храм Свети Ђорђе у Сурдулици некад

АПЕЛ!

Саборни храм у Сурдулици и манастир у селу Паља су почети да се обнављају. Свако ко жели да се укључи у обнову и има часне намере и материјалних могућности може се јавити на адресу:

Његово Правосвештенство Епископ Врањски Господин Пахомије, Епископски Двор, 17501 Врање, e-mail: eparhijavr@ptt.yu