Zahtev za uvođenjem veronauke u obrazovne institucije pod patronatom pravoslavne crkve budi vrlo ozbiljne dileme koje traže vrlo promišljene i argumentovane stručne odgovore. To nije političko, nego stručno pitanje na koje odgovor treba da daju oni koji se bave vaspitanjem dece. Ono takođe nije samo pitanje sadržaja, nego cilja koji se želi postići i pitanje načina. Sadržaji vezani za hrišćansku tradiciju su deo našeg kolektivnog i svesnog i nesvesnog nasleđa i potrebni su nam da bi bolje razumeli i sebe i druge oko sebe. Međutim, nepromišljenim pristupom ovim sadržajima može da se deci nanese šteta čije posledice će se posle teško ispraviti.

Uvođenje veronauke otvara niz pitanja: da li nam je na početku trećeg milenijuma u školama potreban veronauka u organizaciji pripadnika pravoslavne crkve koji su isključivi kada su u pitanju sloboda opredeljenja i mišljenja i pravo na individualnost? U kakvom će se položaju naći deca koja nisu pripadnici pravoslavne veroispovesti ili su iz porodica gde su roditelji ateisti? Da li je jasno koje vrline i mudre pouke hrišćanstva želimo da razvijemo deci putem veronauke? Da li ćemo pored kulturnih vrednosti deci preneti i nešto što ne želimo, što će ih zbuniti, onespokojiti, uplašiti? Da li je dobro da naše društvo, koje je u periodu tranzicije i u kome je potrebno uspostaviti novi vrednosni sistem sa vizijiom budućnosti, počiva na vrednostima zasnovanim na dalekoj prošlosti, a bez jasnog koraka ka budućnosti?

Koliko poznajemo psihičku realnost naše dece koja su rasla u specifičnim, ratnim okolnostima u kojima je bila značajno ugrožena osnovna uloga porodice da pruži detetu potrebnu zaštitu? Vrednosni sistem na kome je počivalo naše društvo je tokom proteklog perioda bio znatno uzdrman i pokazao se kao nedovoljan za suočavanje sa novonastalim problemima, pa su problemi rešavani površnim zahtevima za povratak religiji koji se sve više pretvaraju u obično pomodarstvo. Treba naglasiti da je primarna potreba dece stručno i dobro promišljeno vraćanje sigurnosti i poverenja u sebe, porodicu, društvo u kome rastu.

Prve pokušaje uvođenja dece u veronauku, koja su po želji roditelja pohađala časove pri crkvama pažljivo smo pratili i uočili i zabrinjavajuće propuste iz kojih je bila vidljiva nepripremljenost sveštenih lica za rad sa decom: deca su usvajala sadržaje iz kojih se budio strah od đavola, od kazne, pojačan osećaj krivice, unutrašnji rascep na dobro i zlo, strah od sebe samog kada se pojave ponašanja koja se smatraju lošim...

Ovakav model vaspitanja daje sliku naše civilizacije u kojoj su ljudi rascepljeni na dobro i zlo i gde se podrazumeva da onaj ko nije dobar zaslužuje da bude kažnjen. Tako već u samoj sustini našeg bića postoje konflikt i nasilje koji tokom vremena uvek nađu način da se realizuju i u spoljašnjem svetu. Veoma je vazno da damo odgovor na pitanje: kako da omogućimo deci da ne rastu u stanju unutrašnjeg nasilja?

Ilustrativan je primer jedne petogodišnje devojčice o tome kako je ona čula priču o isterivanju Adama i Eve iz raja. Ona je od ranog detinjstva bila okružena bajkama i, između ostalog, i biblijskim pričama. Međutim, u vreme kada su njeni roditelji proživljavali teške posledice odluke o razvodu, priča o raju za nju je dobila sasvim novo značenje. Kada je Bog izbacio Adama i Evu iz raja, ona je počela neutešno da plače i ponavlja pitanja: "Zašto ih je izbacio?", "Zašto ih je kaznio?", "Šta će oni sada da rade?". Trebalo je mnogo truda i osetljivosti da bi se dete umirilo i da bi se shvatilo da je bilo pogođeno osećanje krivice, nesigurnosti i straha koji su proistekli iz delikatne porodične situacije.

Važno je znati kako da postupimo u ovakvoj ili sličnoj situaciji koju često ume da isprovocira dečje bolno životno iskustvo. Ne treba ni pominjati da su u našoj zemlji mnoga deca prošla kroz izuzetno bolna iskustva poslednjih nekoliko godina.

Zalažemo se za viziju budućnosti u kojoj ce deca imati priliku da se razviju u autentične, integrisane, celovite ličnosti, koje ce biti slobodne da razmišljaju, osećaju, da nalaze svoje aktivno mesto u društvu kome pripadaju, da koriste svoje potencijale, da ne budu ograničena svojim polom. Radi ostvarenja tog cilja važni su i programi koji će se razvijati u skladu sa promenama kroz koje prolazi svet i mi kao njegov neraskidivi deo. Potrebni su nam široki kulturni vidici. Globalizacija je neizbežan proces koji je zahvatio čitavu planetu. Ne treba se boriti protiv te realnosti, već je prihvatiti i pripremiti se za njen uticaj na način koji će nam omogućiti da sačuvamo ono što želimo i da primamo kao poseban dar bogatstvo drugih kultura.

Takav sastav određuje naš odnos prema religioznosti:

Religiozno treba da se traži u našem odnosu prema onome što je veće od nas, prema onome što mi kao ljudska bića osećamo da nas određuje i daje nam suštinsko mesto u ciklusu života u našem svetu; religioznost želimo da prihvatimo ne kao pripadnost jednoj posebnoj društvenoj zajednici, već kao sustinsku odliku svih civilizacija i svih naroda koji su je na različite načine izražavali;

Religioznost treba da bude deo intimnog unutrašnjeg života čoveka koji ne treba da se gradi spolja, već iznutra, buđenjem unutrašnjih procesa i poštovanjem osećaja proisteklih iz njih;

Fundamentalizam kojim se čovek iz mnogostranosti svodi samo na jedan aspekt stvari i zatvara za sve druge; nepoželjan je u bilo kojoj veroispovesti.

Uz religioznost treba vezivati hrišćansku mudrost i vrline, a ne strahove i agresivnost. Vrline treba da se odnose na stanja našeg bića u kojima smo u harmoniji sa celinom u kojoj postojimo i u kojima osećamo univerzalne i neprolazne vrednosti kako žive u nama. One su povezane sa snažnim kolektivnim arhetipskim psihičkim silama.

Ideal slobode kojem teži svaki čovek u svom razvoju nije nešto što dolazi spolja, već unutrašnje stanje ljudskog duha u kome se čovek oseća gospodarem svojih sposobnosti - mišljenja, osećanja, delanja. One nisu iznad čoveka, već su njegov deo kojim može da nauci da vlada i sa kojima se oseća kao moćno biće.

Celovitim holističkim pristupom religijskim temama mi se obraćamo čitavom biću deteta - njegovom umu, osećanjima, telu i duhu - na način koji treba da je ugodan, koji pobuđuje radoznalost i smisao za tajnu;

Uvođenje religijskih sadržaja podrazumeva i negovanje prirodnog odnosa dece prema autoritetu u kome odrasli i dete nisu zamrznuti u ulozi aktivnog davaoca i pasivnog primaoca, već su u uzajamnom kreativnom odnosu u kome su obe strane u poziciji da daju i primaju. Ne treba unapred i na krut način očekivati dečje poštovanje jer se poštovanje i poverenje uspostavljaju prirodno i nenametljivo kada zaista odgovorimo na autentične dečje potrebe;

Kada prenosimo deci različite modele mišljenja želimo da im ostavimo slobodu da sami stvaraju svoje modele na osnovu onoga što su saznali od drugih. Sloboda da koristimo naučeno na kreativan način je uslov daljeg razvoja ljudske civilizacije. I u kontekstu religijskih priča deca treba da znaju da je sve što čuju podložno proveri i da ni jedno tumačenje sveta i pojava nije konačno jer čovek nikada ne može da do kraja objasni stvarnost i shvati smisao svog postojanja.

Kod dece treba razvijati smisao i osećaj za tajnu jer ona uvek podstiče na otkrivanje.

U prilog tome da se odrasli često i sami boje da slobodno koriste svoja znanja ograničavajući tako sebe i svoju kreativnost govori i ova istinita priča o jednom učitelju i njegovoj reakciji na izjavu deteta o relativnosti naučnih teorija o postanku sveta:

Dete iz ove priče je bilo uključeno u predškolskom uzrastu u program priča o postanku sveta u kome su vaspitači kao osnovno polaziste imali stav da niko ne zna tačno kako je svet nastao i da o tome postoje razne priče i nekoliko naučnih teorija manje ili više verovatnih. Deca su pre upoznavanja sa tim pričama učestvovala u radionicama u kojima su putovala u svemir i prisustvovala stvaranju sveta. Na osnovu svojih doživljaja, smišljali su svoje teorije o postanku. Nakon učiteljevih čvrstih naučnih objašnjenja, to dete je na času izjavilo da niko ne zna tačno kako je svet nastao. "I šta ti je učitelj rekao na to?", pitali su radoznali roditelji.

"Rekao je: "Ne može to tako!"

Da bi sutra moglo da bude i tako i da bi deca mogla da porastu do ličnosti koje imaju širinu i kreativnu moć stvaranja novih svetova, zalažemo se prvenstveno za očuvanje njihove slobode da raspolažu vlastitom svešću.

Vera Sekulić
Nevladina organizacija "Nandi" - umetničko istraživačka stanica