Na raspravu o uvođenju veronauke o škole mogla bi se primeniti izreka: Kera laje, karavan prolazi. Dok po novinama razglabamo kako ce se tumačiti društveni i moralni stavovi izraženi u Svetom pismu ili kako neko veruje ili ne, Savezno ministarstvo vera, potpuno nenadležno i za republički nivo i za prosvetu, dakle protivustavno i protivzakonito, vrši strahovit pritisak da se veronauka kao nastava kojom ce se stvarati vernici uvede u sve razrede osnovne i srednje škole već od jeseni. U tome je podržava Republičko ministarstvo vera, takodje nenadležno za prosvetu, dakle isto tako protivzakonito. Skupštinski Odbor za odnose sa verskim zajednicama zaobilazi Odbor za prosvetu i vrši isti takav pritisak.

Oba ministarstva i Srpska pravoslavna crkva koce svaku ozbiljnu javnu raspravu, a pre svega izbegavaju raspravu o tome da se uvođenjem veronauke koja treba da stvara vernike - za razliku od nauke o religiji koja treba da obrazuje učenike - Srbija bez promene ustava i bez ikakvog, makar i ritualnog izjašnjavanja njenih građana, pretvara iz sekularne države građana u versku državu jednog naroda i jedne verske zajednice. Osim toga, od zahteva da se uvede veronauka, sada se došlo i do zahteva da se etika drži zajedno sa njom, dakle da u stvarnosti bude zasnovana na verskoj osnovi.

U pozivu koje je Savezno ministarstvo vera razaslalo očekuje se da na jednom sastanku budu razmotreni plan i program nastave za veronauku i etiku, izrada udžbenika, određivanje naziva predmeta za decu muslimanske i jevrejske veroispovesti, organizuju kursevi za decu od drugog do osmog razreda osnovne i od drugog do četvrtog razreda srednje škole, odrede kriterijumi koje treba da ispuni budući veroučitelj, odredi potreban i aktuelan broj veroučitelja, organizuje obuka veroučitelja, definišu zakonski okviri i odredi medijska kampanja.

Za njih je stvar, izgleda, gotova, i ostalo je samo da se resi tehnička strana uvođenja veronauke. Na kojim osnovima?

1. Prikrivanje podataka: Oba ministarstva iznose neistine o nastavi nauke o religiji u evropskim zemljama, prave se da ne postoje naučna istraživanja koja pokazuju kolika je i kakva zainteresovanost roditelja i dece za nastavu običaja, nastavu veronauke i nastavu nauke o religiji, prikrivaju iskustva i činjenice iz sredina gde se ta nastava izvodi pri pravoslavnim crkvama i manastirima po Srbiji ili u školama u Republici Srpskoj koja im sluzi kao uzor, zanemaruju iskustva drugih verskih zajednica sa njihovom nastavom i prenebregavaju njihova mišljenja.

2. Izbegavanje stručne provere: Oba ministarstva izbegavaju da otvoreno kažu kakav je kvalitet i kakva su opsta znanja studenata Bogoslovskog fakulteta, izbegavaju da iznesu koliko to ima svestenika koji bi mogli da rade kao veroučitelji u vise hiljada škola u Srbiji, izbegavaju da objasne kakva je njihova teološka i pedagoška spremnost i poznavanje nauke o religiji, neće da iznesu podatke o tome ko ce sve i kako obrazovati veroučitelje i proveravati njihovu stručnu spremnost i njihov rad, izbegavaju bilo kakvu stručnu raspravu i bilo kakvu stručnu proveru onoga sto rade, neće da prihvate uobičajen način pripreme uvođenja novih predmeta kad nadležni organi donesu odluku o tome.

3. Prikrivanje troškova: Oba ministarstva izbegavaju da kažu koliko ce uvođenje da košta, ko ce da ga plati kad je budžet za ovu godinu već usvojen, ko ce da plati tekuće troškove.

4. Prikrivanje posledica: Oba ministarstva ne iznose ništa o tome na uštrb kojih ce se školskih sadržaja ili predmeta veronauka ugurati u već odavno prenapregnuti nastavni plan, sta ce biti posledice po ravnopravnost koje garantuju ustav, zakoni i međunarodni dokumenti i sta su cisto prosvetne posledice i posledice po kognitivni i emocionalni razvoj učenika.

Spisak se lako može produžiti i dug je kao gladna godina. Ali nije stvar u njegovoj dužini, već u tome zašto takvo nezakonito, bahato i iznad svega nestručno ponašanje onih koji su na izborima dobili mandat da državu i njene građane privedu zakonitosti i poštovanju prava?

Crkva ima svoj politički interes da svoju nesposobnost da odgovori izazovima savremenosti resi privodeći decu veri uz pomoć državne prinude, ima svoj ekonomski interes da resi problem nezaposlenih diplomiranih bogoslova ženskog pola koje prima na studije, ali im zatvara sva vrata crkve, te interes da se prikači na državni budžet kako bi resila svoje izdržavanje. Ona ima prava da to želi koliko god moglo delovati neukusno njene prikrivanje motiva, jer njena je stvar da trazi, ali je stvar odgovorne vlade da na neumerene i neprimerene zahteve odgovori na primeren i zakonit način. Ali vlada to ne čini.

Klerikalne stranke imaju svoj politički interes da izokola, bez uvida političke i stručne javnosti, nametnu svoja viđenja države, obrazovanja i vere čitavom društvu zloupotrebljavajući školu, te nipodaštavajući i volju i prava onih koji se sa time ne slažu, a neklerikalne stranke se iz oportunističkih razloga prave da ništa ne vide i ne čuju. To je opšti lov u mutnom, ali sa mnogo gorim posledicama od trgovine privrednim objektima, ambasadorskim mestima i položajima u upravnim odborima. Škola se tiče svih i kroz nju moraju svi. Niko nema pravo da se sa njom igra kao da je igračka u bazenu sa peskom i na celim naraštajima leci svoje frustracije.

Ništa od svega onog sto se čini ne izgleda ni nesvesno ni slučajno, a skoro histerična reagovanja na bilo kakvu kritiku i bilo kakav zahtev za javnošću rada, te zatvaranja sastanaka za medije to potvrđuju. Neka im zato njihov Bog ne oprosti, jer znaju sta čine. A neka ne oprosti ni nama koji smo, glasajući za DOS, bili naivni i kupovali mačku u džaku, jer smo verovali da ćemo se resiti jedne bahate i nestručne vlasti i njenog prezira prema pravu. Srećan nam povratak u 1945, sad samo sa obrnutim predznakom i komesarima koji umesto zvezde na kapi nose krst oko vrata i vode nas u svetlu prošlost na način na koji cak ni njima mrski komunisti to nisu činili kad je reč o prosveti.

Ljubiša Rajić