Cinjenica da se pravo lice ili prava mera demokraticnosti jedne zemlje ogleda upravo u regulisanju prava manjina, odnosno njihovoj zakonskoj zasticenosti i afirmisanosti, nije nikakva novina. Pritom treba istaci da termin „manjine" predstavlja ambivalentnu kategoriju, koja ne obuhvata samo manjinske etnicke populacije niti pak manje politicke struje, kako se to obicno u nasem drustvu podrazumeva. Ovaj pojam je dovoljno sirok i rastegljiv da objedini i sve one grupacije koje u socioloskom, kulturolskom ili verskom smislu predstavljaju manjinski deo u odnosu na sveukupno stanovnistvo i opsteprihvacene ili tradicionalne vrednosti jednog drustva. Krajnje pojednostavljeno receno, vecina je dovoljno snazna da sama sebe stiti. Pravna, zakonska, ali i svaka druga zastita, potrebna je pre svega manjinama svih boja i vrsta.

U svetlu ove uvodne postavke, namece se pitanje da li je i nasa svest danas dovoljno obuhvatna da objedini ovaj siroki spektar razlicitosti obuhvacenih pojmom „manjine". Gledajuci sve ono sto se danas oko nas desava, a posebno bespostednu medijsku hajku na male (citaj: nepravoslavne) verske zajednice u Srbiji, sticemo utisak da se ono zvanicno poimanje danasnje srpske demokratije, onako rastegljeno do krajnjih granica, zavrsava i cepa upravo kod pitanja verskih prava i sloboda. Kao da je ponestalo „materijala" da se valjano i nestedimice pokrije i ova oblast! Valjda se zato za evropski uzor „demokratskog" resavanja ovog pitanja uzimaju upravo zemlje sa najrestriktivnijim, a samim tim i najspornijim, verskim zakonima u Evropskoj Uniji - Francuska i Nemacka! Ma koliko se marginalnim i beznacajnim doimalo u svetlu gorucih pitanja iz domena ekonomije, spoljne politike i unutrasnjih kriza, cini se da pitanje verskih prava i sloboda (odnosno nasa spremnost da im pristupimo na objektivan i nezazoran nacin) predstavlja svojevrsni barometar nase gotovosti da korenito i trajno raskrstimo sa svojim predrasudama, nacionalnim mitovima, jednoumljem i iskljucivoscu. Ono, dakle, zadire dublje od pukih pravnih regulativa. Zato, dok u ovom, jos uvek smutnom vremenu nesigurno tapkamo na raskrscu izmedju gradjanske i nacionalne drzave, podeljeni i rastrzani izmecu nacionalnih mitova i zelje da uhvatimo korak sa savremenim evropskim trendovima, mozda upravo u odnosu nasih zvanicnika i ministara vera prema ovom pitanju treba videti nagovestaj bududjeg kursa nase zemlje. Zbog cega je tzv. preambula novog zakona o verskim zajednicama toliko indikativna. Pre svega, zbog vela tajnosti kojim je bilo obavijeno njeno donosenje, odnosno njene potpune nepristupacnosti za manjinske, ili nazovimo ih tako, netradicionalne verske zajednice, kao i sve nevladine organizacije (npr. Helsinski odbor za ljudska prava), koje su izrazile zelju da ostvare uvid u prednacrt ovog zakona. Oba ministarstva vera (savezno i republicko) su na taj nacin jasno stavila do znanja da sve eventualne sugestije, zamerke i predloge navedenih organizacija smatraju potpuno suvisnim. Drugo, prema (skrtim) izvodima ovog prednacrta koji su do sada ponudjeni javnosti, vise je nego jasno da zakon favorizuje Srpsku pravoslavnu crkvu, kao tradicionalnu i vecinsku crkvu, uzimajuci pod punu zastitu i druge tradicionalne crkve (katolicka crkva, islamska i judejska zajednica). Prema istom zakonu, gotovo svim protestantskim zajednicama, (s izuzetkom evangelisticke i reformatske crkve, tradicionalno povezanim sa madjarskim i slovackim nacionalnim manjinama), oduzet je status „crkvenosti" i legalne institucije, buduci da su pravno i socijalno izjednacene sa najdestruktivnijim satanistickim kultovima. Postoje opravdane bojazni da ce njihova dalja sudbina, pocev od saltera za registraciju pred kojim ce, izgleda, morati da stanu i predstavnici zajednica koje na ovom prostoru postoje od pre Drugog svetskog rata (baptisti, adventisti, pentekostalci, metodisti...), zavisiti od „dobre volje" i „strucne procene" raznoraznih „sektologa," samozvanih „strucnjaka," ili pravoslavnih „dusebriznika," (ciju smo krajnju nesklonost i otvorenu averziju prema ovim manjinskim konfesijama imali prilike da vidimo poslednjih meseci i nedelja.) Citajuci izmedju redova ovog zakona, sticemo utisak da ce vernici ove multikonfesionalne zemlje biti podeljeni u (najmanje) tri kategorije: gradjane prvog reda cinice pripadnici vecinske, pravoslavne konfesije; gradjane drugog reda cinice pripadnici ostalih tradicionalnih konfesija (katolici, muslimani i judaisti, iliti Jevreji), dok ce gradjane treceg reda ciniti ona nepopularna i nepozeljna manjina „ostalih". Nije, dakle, potrebna narocita pronicljivost da bi se uocila sledeca gradacija: pozeljno-podnosljivo-nepozeljno.

Sam zakon o verskim zajednicama (odnosno pravima i (ne)slobodama istih), predstavlja krunu ili kulminaciju jedne nezapamceno revnosne kampanje protiv „sekti," koju su, u manjoj ili vecoj meri, podrzali gotovo svi mediji u Srbiji (cast izuzecima koji su svoju nezavisnost dokazali i u pristupu ovoj, danas toliko skakljivoj temi!). Svesno brkanje termina „crkva" (ili, verska zajednica) i „sekta", smisljeno unosenje konfuzije u vidu svrstavanja najsirih protestantskih crkava u isti kos sa satanistickim kultovima, Jehovinim svedocima, sajentolozima, munijevcima, poklonicima meditacije i joge, sve je to doprinelo raspirivanju fobije i stvaranju otklona prema svemu onome sto izlazi iz okvira pravoslavnog i tradicionalno prihvatljivog verovanja. Sve u svemu, cini se da se ovako delikatnim pitanjem kao sto je razlucivanje i ragranicavanje izmedju istinski destruktivnih kultova i (u svetu) priznatih i legitimnih verskih zajednica, u nas bave svi i svako, izuzev istinski kompetentnih strucnjaka, kao sto su sociolozi, psiholozi i dr. S druge strane, oni koji nastupaju sa pozicije „strucnjaka" za verska pitanja, rado i cesto „pozajmljuju" svoja zvanja i „kompetencije" jedni drugima, zarad „opsteg dobra" i edukovanja najsire javnosti. Tako nije retka pojava da savezni ministar za vere (ili bolje, veru), nastupa kao (pravoslavni) teolog ili svestenik, tumaceci podobnost, odnosno nepodobnost pojedinih verskih grupacija sa stanovista pravoverja, odnosno krivoverja, i sl. Na isti nacin, samozvani „sektolozi" (cija se najvisa kvalifikacija, prema sopstvenom priznanju, sastoji u statusu dopisnog clanstva neke internacionalne organizacije za borbu protiv sekti!), istupaju kao glasnogovornici pravoslavne crkve, do u tancine nam rasclanjujuci pojam „crkvenosti" i „ne-crkvenosti", apostolskog opunomocenja, itd. U redovima „strucnjaka" nalaze se i pojedini „nadri-psihijatri", specijalno obuceni za tajni rat protiv sekti, cija se uza specijalnost sastoji u praktikovanju svojevrsnog „egzorcizma" nad zrtvama destruktivnih „sekti". Policijski kapetani, vojno-politicki novinari, TV voditelji - svi su se oni, bez imalo kompleksa, oprobali u ulogama sektologa i vrsnih strucnjaka za verska pitanje. Ono sto je zajednicko gotovo svim ovim strucnjacima, jeste izrazito senzacionalisticki pristup navedenoj problematici, svesno raspirivanje verske mrznje i netolerancije na temelju izjednacavanja verskih zajednica sa kultovima, kao i nastupanje u javnosti u svojstvu branitelja pravoslavlja, kao jedine legitimne konfesije za gradjane srpske nacionalnosti. Sve bismo ovo nekako i „progutali" bez nepodnosljive gorcine u ustima, da se nismo nadali da je ovo san iz kojeg je vec trebalo da se probudimo, onda kada smo poceli da se budimo iz svih drugih kosmara koji ne pripadaju vremenu za koje verujemo da je pred nama. Svi znamo da je klima koja je u protekloj deceniji vladala na ovim prostorima izuzetno pogodovala bujanju najfantasticnijih teorija zavera, fama o Novom svetskom poretku i globalnoj uroti protiv pravoslavlja. Raspirujuci osecanje opste nacionalne ugrozenosti i ksenofobije, uveravajuci nas da se svet nemilice ostrvio na nas kao na, ni manje ni vise, „mesijanski", te samim tim i „stradalnicki" narod, zagovornici ovih trendova prosto su nas zasipali svojim senzacionalistickim tiradama o mocnim silama i tajnim organizacijama koje navodno stoje iza „svega". Premda se fenomen opste prijemcivosti na ovakvu vrstu raspaljene retorike moze objasniti prosto cinjenicom da se malo sta od onoga sto nam se desavalo moglo podvesti pod kategoriju zdravog razuma i racionalnog poimanja stvarnosti, ostaje nejasno zbog cega se slicni trendovi, sa nesto izmenjenim fokusom, ali u jos uvek prepoznatljivom ruhu, i danas svesno pothranjuju. Ko se to i dalje zdusno trudi da nas uveri kako smo i dalje u zizi „paklenih planova" svetskih mocnika, ovoga puta prerusenih u „lovce na ljudske duse". Tesko je oteti se utisku da citava fama oko navodnog bujanja verskih sekti na srpskom tlu izgleda prilicno iskonstruisano, u smislu vestacki podignute prasine. Tome u prilog govori i cinjenica da osim buke i povike, ne vidimo istinsku zelju da se utvrdi istina na ovom polju i da se stvari konacno definisu, odnosno nazovu svojim pravim imenom. Kako, inace, objasniti svesno mistifikovanje i satanizovanje onih verskih zajednica koje na ovim prostorima vec decenijama deluju i koje u svetu imaju status priznatih i uglednih protestantskih crkava, kao sto su baptisticka, metodisticka, adventisticka ili pentekostalna crkva. Ove crkve, izmedju ostalog, karakterise i potpuna transparentnost bogosluzenja i ucenja, te je zaista tesko razumeti neciju potrebu da im se pripise tajnost, skrivene ambicije i destrukcija. Jos jedna stavka koja dokazuje potpunu neargumentovanost, pa i zlonamernost preduzimanja mera predostroznosti protiv ovih zajednica, jeste cinjenica da vecina ovih zajednica u poslednjih nekoliko decenija nije zabelezila bitniji rast niti ekspanziju na ovim prostorima (izuzev, mozda, romske evandjeoske zajednice u Leskovcu), te je zaista tesko govoriti o nekakvom „bujanju" ili „haranju" pretecih razmera. Sve ove cinjenice (ukljucujuci i statisticke podatke o brojcanom stanju i godisnjem rastu) se, dakle, namerno izvrcu ili uklanjaju od ociju javnosti... Jer, ko bi razuman mogao videti pretnju u malim, hriscanskim zajednicama ciji broj lokalnog clanstva u proseku ne prelazi 30-40 ljudi i ciji se procenat u odnosu na ukupno stanovnistvo bukvalno meri promilima! U svetlu golih cinjenica i suve statistike, odomacena postavka da iza ovih verskih grupacija stoje mocne svetske organizacije i tajna drustva kojima upravljaju sive eminencije Novog svetskog poretka, mogla bi svedociti samo u korist toga da pomenuti „mocnici" ubiru vise nego jalove plodove na ovom tlu! Ili je, pak, njihovo delovanje toliko perfidno skriveno od ociju javnosti, da se to granici sa fikcijom iz pera nenadmasnih autora geopoliticke fantastike, jednog D. Lucica ili pak N. Comskog!

Kome je, na koncu, u interesu kreiranje i pothranjivanje atmosfere verske netolerancije i diskriminacije u danasnjoj Srbiji. Da li odgovor na ovo pitanje treba traziti u ogromnoj koncentraciji nagomilanog bezumlja i paranoje, koji se prosto po inerciji nastavljaju, menjajuci svoj fokus i prilagodjavajuci se savremenim trendovima, ili pak u svesnoj i sracunatoj zelji da se paznja javnosti odvrati od nekih esencijalnih i manje iskontruisanih problema. Cini se, medjutim, da ovo nisu pitanja koja opterecuju i muce obicne ljude u danasnjoj Srbiji. Zaokupljena problemima od daleko veceg egzistencijalnog znacaja, najsira javnost dopusta sebi luksuz da ostane slepa i gluha na apele one prezrene (verske) manjine ciji ih se jadi nimalo ne doticu. Koga se, uostalom, tice da li ce neka marginalna verska grupa za koju niko nije ni cuo dobiti pravo na legalno postojanje ili pak biti izbrisana iz registra verskih zajednica! Koga se ticu sve ucestaliji napadi (ocigledno ohrabrenih) ekstremistickih grupa na zgrade ovih verskih zajednica, koje bivaju zasipane kamenicama. Koga se doticu anonimne i otvorene pretnje koje se gotovo svakodnevno upucuju svestenicima i vernicima ovih crkava. Koga se ticu izrugivanja i uvrede kojima su deca ovih vernika svakodnevno izlozena od strane svojih „pravovernih" vrsnjaka u skoli. No, ma sa kolikim prezirom i odbojnoscu posmatrali „fenomen" malih verskih zajednica i ma sa kolikom ravnodusnoscu pratili donosenje ovog restriktivnog verskog zakona po meri vecine, moramo se setiti onog starog, skolskog, Hegelovog postulata koji glasi da u drustvu u kojem nema slobode za njegov najmanji segmenat, ne mozemo govoriti ni o slobodi drustva u celini. Upravo zbog toga ovaj zakon o verskim zajednicama, kao i medijska kampanja koja ga od samog pocetka prati (ili bolje - gura!), predstavljaju pravi ispit demokratske zrelosti naseg drustva, razotkrivajuci njegovu ranjivost i nedoslednost.

Radovan Bogdanović