ANĐEO SA NOGOM U GIPSU     Njene godinice mogu da se prebroje na prste jedne ruke. Ona ima najlepše plave oci na svetu i najneviniji osmeh. I nogu koja je jako boli. Ali, spremna je da na trenutak to zaboravi ako se na vratima njene bolnicke sobe pojavi neko sa slatkišima ili novim igrackama. Ako taj neko ima i lep osmeh, bar upola kao ona, ispružice ruke i tražiti odmah jedan veliki zagrljaj i poljubac koji «puca». Ona kaže da se zove Ema. Ja joj ne verujem, jer joj na celu velikim slovima piše ANĐEO. Ema to zaista i jeste. U bolnici je dva meseca, ali dolazak i odlazak svakog deteta isprati sa suzama. Svaki put kada neko od drugara iz njene sobe odlazi na operaciju, ona pušta potoke iz ociju i vice: « A zašto njega vode, pa on je dobar?» Ali, kada prica sa svojim «cimerima» Ema je najhrabrije dete na svetu. «Videceš, nije to ništa, samo dobiješ vakcinu. Cak i ne boli.» - tako mali andeo bodri cak i decu koja su starija od nje. Svaki put kada otvorim svata njene sobe, jedva da uspem da pronadem Emu medu svom decom na njenom krevetu. Njeno mesto je najtraženija pozicija u celoj sobi. Ne zato što ima dobar pogled ili bolju posteljinu, vec zato što Ema pleni svojim sjajem kroz celu bolnicu. Sva deca je vole i svima je najbolja drugarica. Samo njihova. I ne daju je nikome. Kada joj mahnem za rastanak, Ema napravi «odraslo» lice i sasvim ozbiljno mi kaže: «Niste mi doneli slatkiše ovaj put, ali hocete sutra kad dodete? Je l da?». Tako uspe vešto da sakrije i pitanje kada cemo opet doci i «je l tako da me necete zaboraviti?». Pa, ko bi mogao da zaboravi malog andela...