2: Roba kao Spektakl

"Suština robe može da se shvati samo kao univerzalna kategorija društva kao celine. Samo u tom kontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosima stiče odlučujući značaj kako za objektivan razvoj društva, tako i za odnos ljudi prema tom društvu, koje potčinjava njihovu svest i čini od nje samo izraz tog postvarenja… Sa progresivnom racionalizacijom i mehanizacijom rada, ovo potčinjavanje se samo jos više pojačava, tako da ljudsko ponašanje postaje sve manje aktivno, a sve više kontemplativno…"

Lukač, Istorija i klasna svest

35
U osnovnoj aktivnosti spektakla, koji sve fluidne aspekte ljudske aktivnosti integriše u sebe i prevodi ih u čvrsto stanje, koji sve žive vrednosti preokreće i transformiše u čisto apstraktne vrednosti, prepoznajemo svog starog neprijatelja - robu. Nešto, na prvi pogled, tako trivijalno i očigledno, a ipak tako složeno i puno metafizičkih nijansi.

36
Fetišizam robe, dominacija "vidljivih i nedividljivih stvari" nad drušvom, svoj vrhunac dostiže upravo u spektaklu, u kome sav stvarni svet biva zamenjen izborom slika projektovanih odozgo, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost.

37
Svet u isti mah prisutan i odsutan, u zavisnosti od toga kako spektakl želi da ga prikaže, je svet robe koja dominira čitavim živim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, jer je njegov razvoj identičan otudjenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i od svega što proizvode.

38
Gubitak kvaliteta, tako očigledan na svakom stupnju spektakularnog jezika, od načina na koji glorifikuje predmete do načina na koji upravlja ponašanjem, potiče iz same prirode sistema koji na svaki način izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativni ekvivalent. Razvija se ono što je kvantitativno, i ništa osim onog što je samo kvantitativno.

39
Uprkos tome što ovakav razvoj isključuje kvalitet, on sam prolazi kroz kvalitativne promene: spektakl odražava činjenicu da je ovaj razvoj prešao svoj prag obilja. Iako je ova kvalitativna promena uzela maha samo delimičino, u nekoliko ograničenih oblasti, ona je na opštem planu već prisutna kao standard do koga je roba došla pretvarajući čitavu planetu u jedinstveno svetsko tržište.

40
Razvoj proizvodnih snaga predstavlja nesvesnu istoriju koja je zapravo stvarala i menjala životne uslove ljudskih grupa, uslove koji su im omogućavali opstanak i dalji razvoj samih tih uslova. Bila je to ekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. U prirodnim ekonomijama, pojava robnog sektora predstavljala je višak opstanka. Robna proizvodnja, koja podrazumeva razmenu različitih proizvoda izmedju nezavisnih proizvodjača, dugo vremena je opstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomska aktivnost čija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali, gde god se robna proizvodnja sretala sa društvenim uslova u kojima su se trgovina i akumulacija kapitala odvijali na širokom planu, ona je preuzimala potpunu kontrolu nad društvom. Čitava ekonomija postajala je ono što je sama robna proizvodnja, u tom svom pohodu, već bila: proces kvantitativnog razvoja. Ova stalna ekspanzija ekonomije u obliku roba transformisala je i sam ljudski rad u robu, u najamni rad, uspevajući da konačno ostvari stepen obilja dovoljan da reši inicijalni problem opstanka - ali samo zato dabi se uvek iznova regenerisala, u istom obliku, samo na višem nivou. Ekonomski rast oslobodio je društvo pritiska pukog preživljavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca. Nezavisnost robe proširila se na čitavu ekonomiju i sada dominira njome. Ekonomija je promenila svet, ali ga je promenila u svet pod vlašću ekonomije. Ta lažna priroda, u kojoj je ljudski rad posato otudjen, zahteva da rad zauvek ostane u njenoj službi; a pošto ona sama postavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi društveno dozvoljeni projekati i poduhvati bivaju stavljeni u službu njenog jačanja. Obilje roba, drugim rečima - obilje robnih odnosa - postaje ništa drugo do uvećani opstanak.

41
Sve dok uloga ekonomije kao osnove čitavog društvenog života nije primećena, niti shvaćena (upravo zato što izgleda tako poznata), dominacija robe nad čitavom ekonomijom sprovodi se na prikriven način. U društvima gde je stvarnih roba bilo malo ili slabo dostupno, novac je bio prividni gospodar, predstavnik jedne više sile koja je ostajala nepoznata. Sa većom podelom rada i početkom masovne proizvodnje za globalno tržište koje je donela industrijska revolucija, roba je konačno postala vidljiva sila koja kolonizuje čitav društveni život. U toj tački politička ekonomija je sebe nametnula kao vladajuću nauku - nauku o dominaciji.

42
Spektakl je stupanj u kojem robi uspeva da kolonizuje društveni život. Komodifikacija (po-robljavanje) nije samo vidljiva: mi više ne vidimo ništa drugo. Svet koga vidimo je svet robe. Moderna ekonomska proizvodnja proširuje svoju diktaturu kako prostorno, tako i po intenzitetu. U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavina se već ogleda kroz prisustvo nekoliko prestižnih roba i imperijalističke dominacije nametnute iz industrijski razvijenijih regiona. Vremenom, društveni prostor počinje da se zastire novim slojevima robe. Sa napretkom "druge industrijske revolucije" otudjena potrošnja postaje dužnost masa, na isti način na koji je to već postala otudjena proizvodnja. Čitav društevni prodani rad postaje totalna roba, čiji neprestani obrt mora biti održavan po svaku cenu. Da bi se u tome uspelo, ova totalna roba mora biti vraćena u fragmentiranom obliku isto tako fragmentiranim pojedincima, koji su potpuno odsečeni od celine proizvodnog procesa. U tom cilju specijalizovana nauka dominacije razbija se na čitav niz daljih specijalizacija kao što su sociologija, primenjena psihologija, kibernetika i semiologija, gde je svaka zadužena za nadgledanje samo-regulacije svake faze ovog procesa.

43
U početnoj fazi akumulacije kapitala "politička ekonomija videla je proletera isključivo kao radnika", koji želi samo da obezbedi minimum uslova potrebnih za održanje svoje radne snage, nikada ga ne posmatrajući u terminima "njegove ljudskosti i slobodnog vremena". Ova perpspektiva vladajuće klase uskoro je bila revidirana: sve veće obilje roba dostiglo je nivo koji je zahtevao višak kolaboracije radnika. Sada, na kraju radnog dana, na radnika se više ne gleda sa prezirom, koji je ranije tako očigledno bio prisutan u svim aspektima organizacije i održavanja proizvodnje; na njih se sada gleda kao na odrasle, sa puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladu sa njihovom novom ulogom, ulogom potrošača. Humanizam robe preuzima nadležnost nad radnikovom "ljudskošću i slobodnim vremenom", prosto zato što politička ekonomija sada može i mora da preuzme poptunu dominaciju nad ovim sferama, i to baš kao politička ekonomija. "Usavršeno poricanje čoveka" tako preuzima vlast nad čitavom ljudskom egzistencijom.

44
Spektakl je neprekidni opijumski rat* koji se vodi zato da bi prisilio ljude da izjednače dobro sa robama, a zadovoljstvo sa pukim preživljavanjem, koje širi svoj domen po svojim sopstvenim zakonima. Potrošačko preživljavanje mora stalno da širi svoj domen upravo zato što uvek podrazumeva osećanje oskudice. Povećano preživljavanje nikada ne dolazi do razrešenja; ne postoji tačka u kojoj bi se njegovo širenje zaustavilo, jer ono potpuno pripada domenu oskudice: ono može da pozlati siromaštvo, ali ne i da ga prevazidje.

45
Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektor moderne industrije i najverniji izraz njene prakse, primorava robni sistem da razreši sledeću kontradikciju: tehnološka oprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u isto vreme da sačuva rad kao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini način da se izbegne ova posledica automatizacije (ili bilo kod drugog, manje ekstremnog, načina za povećanje radne produktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obima nužnog radnog vremena, je stvaranje novih poslova. Ovom cilju služi rezervna amrija nezaposlenih, koja se uglavnom regrutuje za tericijarni sektor, usluge, kao pojačanje trupama zaduženim za distribuciju i glorifikaciju najnovijih roba; na ovaj način zadovoljava se jedna stvarna potreba - za sve masivnijim propagandnim kampanjama koje treba da navedu ljude da kupuju sve nepotrebnije robe.

46
Razmenska vrednost se pojavljuje prvo kao izraz upotrebne vrednosti, ali pobeda koju odnosi koristeći se svojim oružjima, stvara uslove u kojima se ovaj oblik vrednosti pojavljuje kao autonomna sila. Mobilišući svu ljudsku upotrebnu vrednost i preuzimajući monopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednost uspeva da nad njome uspostavi potpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidi samo u terminima razmene, prepuštena ovoj na milost i nemilost. Započinjući kao plaćenik u službi upotrebne vrednosti, razmena preuzima inicijativu tako što kreće u rat iz svojih sopstvenih razloga.

47
Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvek pratilo kapitalističku ekonomiju, dovelo je do pojave novog oblika siromaštva u okviru pojačanog preživljavanja. Ovo siromaštvo postoji uporedo sa poznatim oblikom siromaštva, koje se ogleda u činjenici da je ogromna većina ljudi primorana da prihvati ulogu najamnih radnika, u neprestanoj potrazi za ciljevima koje im nameće sistem, i da svako od njih zna da tome mora da se potčini ili da umre. Stvarnost ove ucene - činjenice da čak i u najsvedenijim oblicima (hrana, sklonište) upotrebna vrednost nema svoju vlastitu egzistenciju, osim u okviru iluzije obilja pojačanog preživljavanja - ispoljava se kao opšti pristanak na iluziju modernog oblika robne potrošnje. Stvarni potrošač postaje potrošač iluzija. Roba je materijalizovana iluzija, a spektakl njen opšti izraz.

48
Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitni aspekt razmenske vrednosti. Sada, u izokrenutom svetu spektakla, ona mora biti eksplicitno izražena, zato što je njena realnost erodirala usled prekomernog razvoja robne ekonomije, ali i zato što nastavlja da služi kao lažno opravdanje za jedan lažni život.

49
Spektakl je druga strana novca. Spektakl je i sam apstraktni, opšti ekvivalent za sve vrste roba. Ali, dok je novac dominirao društvom kao izraz opšte ekvivalencije - sredstvo za razmenu različitih dobara čije se namene ne mogu porediti - spektakl se javlja kao moderna dopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji služi kao opšti ekvivalent za sve što taj svet može da bude i što može da postigne. Spektakl je novac koji može samo da se gleda, jer u njemu sva upotrebna vrednost već razmenjena za totalitet apstraktnih predstava. Spektakl nije samo sluga lažne korisnosti, već i sam predstavlja lažnu upotrebu života.

50
Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultat društvenog rada postaje vidljiv, što stvara privid da je to obilje primarni proizvod rada. Kapital više nije nevidljivi centar iz koga se upravlja procesom proizvodnje: neprestano se akumulirajući, on se širi na čitav svet u obliku vidljivih predmeta. Čitavo širenje društva je njegov portret.

51
Trijumf ekonomije kao autonomne sile u isto vreme nagoveštava njenu propast, jer sile koje je oslobodila sada mogu da eliminišu ekonomsku nužnost koja je bila nepromenljiv osnov svih ranijih društava. Zamena te nužnosti sa nužnošću neobuzdanog ekonomskog razvoja, znači zamenu zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba (danas jedva pokrivenih) neprestanom proizvodnjom lažnih potreba, pri čemu sve one, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samo jedne lažne potrebe: za održanjem vladavine ekonomije kao autonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu sa svim autentičnim potrebama sve dok dolazi iz društvenog nesvesnog, koje ne zna do koje je mere zavisno od nje. "Sve što je svesno, sklono je habanju. Sve što je nesvesno ostaje nepromenjeno. Ali, jednom oslobodjeno i ono počinje da se urušava." (Frojd)

52
Kada društvo jednom shvati na koji način zapravo zavisi od ekonomije, ekonomija počinje da zavisi od ruštva. Kada podzemna sila ekonomije naraste do tačke vidljive dominacije, ona gubi svoju moć. Ekonomski ID mora biti zamenjen sa JA. Do ove zamene može doći samo iz samog društva, iz borbe unutar društva. Njen ishod zavisi od ishoda klasne borbe, koja je u isto vreme proizvod i proizvodjač ekonomske osnove istorije.

53
Svest o žudnji i žudnja za svešću su jedan isti projekat, koji u svom negativnom obliku ukidanju klasa i tome da radnici direktno raspolažu svim aspektima svoje aktivnosti. Suprotnost ovom projektu je društvo spektakla, u kome roba sagledava samu sebe u svetu kojeg sama stvara.