Zima se svija pod mojim svodom
                                i crta šare dahom od leda
                                dok njen mraz guši krik za slobodom
                                nečeg u meni što se još ne da.

                                Polako, tiho, poslednjom snagom
                                ruka se pruža do male škrinje,
                                prozirne, krhke, što skriva blago,
                                i sklanja sa nje ledeno inje.

                                A iz nje zrači zemlje te grumen
                                nabijen setom svakog trenutka,
                                list moga hrasta od Sunca rumen
                                i dva tri dobro znana belutka.

                                Načas me ispuni nešto nežno,
                                neka toplina blaga i setna
                                poče da topi hladno i snežno,
                                ožive neka proleća cvetna.

                                I gledam, svaki taj kamen diše,
                                tuguje sa mnom, seća se, smeje,
                                i svaka mrva zemlje miriše,
                                s uvelim listom prolećem greje.

                                I načas nesta inja i mraza
                                i zima ledeni popusti steg;
                                ipak, duga je ta zimska staza,
                                a u meni pada tek prvi sneg...

                                Dragana Konstantinović
..
.