Sve što jednom počne, mora i da se završi. To je nepisani zakon
                prirode. Moje je mišljenje da sve što počne na jednom mestu teži da se
                završi na tom istom mestu, i, upravo malopre, tu sam svoju teoriju i
                potvrdio.
                        Prosto je neverovatno kako jezero izgleda mirno i kako mu je
                površina glatka i nestvarna, kao da se ništa nije dogodilo. Kao da ga ništa
                ne interesuje. Kao da ne želi da ga išta interesuje. A upravo malopre sam
                u njegove dubine poslao čoveka kojeg sam ubio svojim rukama. Pre pet
                minuta, ovde je bila borba na život i smrt u kojoj je on izgubio. Pojavio se
                iznenada kao i obično i pogledao me sa strahom u očima - ili se to meni
                samo učinilo - i ja sam morao da mu stanem na put. Ja sam morao da ga
                ubijem jer je to bilo jedino rešenje. Kad sam mu prišao sa stisnutim
                pesnicama, jato ptica je iz obližnjeg šumarka poletelo uvis praveći
                neviđenu galamu. Zatim je usledila tuča i stenjanje i pljesak talasa. I to je
                bilo sve. Jezerski mir je bio poremećen na trenutak, ali samo na trenutak.
                Iza toga ponovo je nastupila tišina, a iz daljine je ponovo počelo da dopire
                samo udaljeno cvrkutanje ptica. Kao da se ništa i nije dogodilo...
                        Čudno, ali i ja se osećam mirno, kao da sam uradio najnormalniju
                stvar na svetu, kao da je ubiti čoveka nešto što se samo po sebi
                podrazumeva, kao da je to jedini razumljiv način za rešavanje problema.
                Mislite da sam lud? Ne nisam. Ali, moraću da vam objasnim sve iz
                početka da biste me razumeli.

                        Rođen sam ovde kraj ovog jezera, tamo u onoj maloj drvenoj kući
                koja delom proviruje iz gustiša. Moja majka je tu svratila jednog vikenda
                pre dvadeset i pet godina da bi dobila inspiraciju za pisanje, a onda je,
                neplanirano i dva meseca pre očekivanja, dobila mene. Možda sam baš
                zato voleo da toliko vremena provodim na ovom mestu. Ne znam, ali,
                nekako od malena to jezero je za mene imalo posebnu draž. Tu sam dolazio
                kao dete da se kupam, da skupljam kamenčiće na šljunkovitoj obali, da
                pecam. Tu sam dolazio da razmišljam kad sam imao problema, i da
                podelim sa jezerom svoje zadovoljstvo i sreću kad mi je sve išlo kako je
                planirano.
                        Moja priča i pocinje u to vreme kad sam kao dečak jednog letnjeg
                popodneva sedeo na obali i nezainteresovano bacao kamenčiće u vodu.
                Moji roditelji su bili otišli u grad u nabavku i ja sam sedeo tu dosađujući
                se i čekajući da se vrate.
                        Površina jezera je bila mirna, baš kao i sad. Zalazeće sunce je
                obasjavalo njegovu levu polovinu, dok su se sa desne strane nad njega
                nadnosile dugačke, dugačke senke drveća koje ga je opisivalo. Tad sam
                ugledao tu stvar po prvi put. U plićaku ispred mene nešto je zasvetlucalo
                i kad sam prišao blize ugledao sam metalni obruč prečnika oko tri fita.
                Obruč je bio srebrnkast i tako sjajan, kao da je upravo sad napravljen i
                uglačan. Nikada pre toga nisam našao ništa u jezeru. Na naš zabačeni
                plac slučajni prolaznici nisu svraćali, a ako je to izbacio u jezero neki
                zalutali čamdžija, kako nije potonulo? Pa to je metal!
                        Nisam mnogo razmišljao o tome. Konačno sam našao nesto što je
                privuklo moju pažnju i makar na trenutak mi razbilo dosadu. Ponovo sam
                seo na obalu, ovaj put sa obručem u ruci, i zainteresovano ga okretao
                razmišljajući kojoj bi svrsi mogao da posluži. I upravo tada, ispred mene
                se pojavio neznanac.
                        Bio je visok i krupan, obučen u farmerice i majicu. I bio mi je nekako
                poznat mada nisam uspevao da dosegnem odakle. Možda upravo zbog toga
                nisam odmah pobegao. Neznanac je spustio ruke kojima je do tada
                zaklanjao lice, zbunjeno se osvrnuo par puta oko sebe, a onda me je
                pogledao sa dozom čuđenja na licu.
                        - Baci tu stvar, - rekao je iznenada. - To ti ne treba.
                        Upravo tada su se pojavili moji roditelji i dok sam se ja okrenuo da
                im se javim gde se nalazim, neznanac je iščezao. Jednostavno, kad sam se
                ponovo okrenuo, njega više nigde nije bilo. Uzalud sam roditeljima pričao
                šta mi se dogodilo u vreme njihovog odsustva, oni mi nisu verovali.
                        Mesecima posle toga ja sam se igrao sa tim obručem. Kotrljao bih ga
                stazom i trčao uporedo sa njim. Nakon toga, valjda sam jednostavno
                prerastao tu vrstu igre, okačio sam ga u podrumu o jedan klin i zaboravio
                za njega.

                        Kad sam sledeći put došao u dodir sa obručem već sam imao
                dvadeset pet godina. Pozvao sam neko društvo da sa mnom provede
                vikend i sišao sam u podrum da tamo ostavim flaše sa vinom. Uvek je
                bolje kad se vino hladi prirodnim putem nego kad se hladi u frižideru. I
                tad sam ga ugledao kako visi, srebrn i tanan. I podjednako sjajan, isti kao
                onog trenutka kad sam ga našao. Setio sam se dečačkih dana, vedrih i
                bezbrižnih, setio sam se sunčanih popodneva provedenih na obali. Setio
                sam se dana kad sam ga pronašao.  Uspomene su bile vrlo žive. Osetio
                sam potrebu da ga dodirnem i polako sam pružio ruku. Međutim, kad sam
                ga dotakao, obruč je nekako skliznuo sa klina i pao preko moje glave.
                Opisao je moje telo i uz zveket pao na pod. Istog delića sekunde, oči su
                me zabolele od neke iznenadne jake svetlosti. Bila je to sunčeva svetlost.
                Pokrio sam oči rukama, a kad sam ih sklonio shvatio sam da se nalazim
                na obali jezera ispred brvnare. Ništa mi nije bilo jasno, trenutak pre sam
                se nalazio u podrumu! A onda sam ispred sebe ugledao dečaka kako sedi
                na obali i drži u rukama obruč, taj isti obruč koji je malopre pao preko
                mene. Pa to sam ja! Da li je moguće da me je taj obruč vratio u prošlost?
                Ali kako bi tako nešto moglo da bude moguće!?
                        Dečak me je zbunjeno pogledao.
                        - Baci tu stvar, to ti ne treba! - Viknuo sam uplašeno, ali mi dečak
                nije odgovorio. Uzeo je obruč i otrčao prema kući.
                        Trenutak kasnije, ponovo sam se nalazio u podrumu, prenesen tamo
                na podjednako čudnovat i nestvaran način kao što sam i iznesen iz njega.
                Ponovo mi je trebalo par trenutaka da priviknem oči, sad na tamu koja je
                vladala unutra, a onda, kako su obrisi oko mene počeli da dobijaju formu,
                sagnuo sam se i dohvatio obruč sa namerom da ga vratim tamo gde je bio.
                Da li je moguće da sam malopre tu na obali ovog istog jezera sreo samog
                sebe iz vremena kad sam imao desetak godina? Da li je moguće da ja u
                ruci držim vremeplov? Ne, to je verovatno samo moja mašta i mozda
                nedostatak kiseonika u ovoj maloj, zatvorenoj prostoriji. A onda, između
                mnoštva poznatih stvari u podrumu, ugledao sam tačno ispred sebe siluetu
                čoveka. Stajao je tamo mirno i samo me nemo posmatrao. Nešto kasnije
                kad su mi se oči vec privikle na mrak, shvatio sam da je ta osoba ispred
                mene - ja sam. Čak je bio isto obučen kao ja sad.
                        - Zakasnio sam, je l' da? - Pitao je, gledajući čas mene, čas obruč u
                mojim rukama.
                        Nisam morao ništa da mu odgovorim, bilo mi je jasno da sve zna.
                Samo sam slegnuo ramenima i uradio ono što sam i nameravao. Okačio
                sam obruč o klin.

                        Bila je nedelja veče. Moje društvo se razišlo, a ja sam iznenada
                rešio da produžim svoj boravak ovde još jedan dan. Trebalo mi je malo
                samoće i jezerskog mira da sednem i razmislim o svemu.
                        Izašao sam i seo na obalu. Noć je bila topla i zvezdana, toliko
                zvezdana da su se zvezde caklile na površini vode. Iz daljine do mene je
                dopirala pesma cvrčaka i šum talasa koji su se poigravali sa šljunkom.
                Prijala mi je ta atmosfera.
                        Šta da radim, razmišljao sam. Da li uopšte vredi da bilo šta radim?
                Možda je to samo procep u vremenu i prostoru koji se događa jednom u
                milion godina? Možda je to samo moja mašta koja je za trenutak napustila
                svoje okvire. Možda je to  halucinacija? A najverovatnije mi se nikada
                više ništa tako čudno neće ponovitii.
                        Sa tim mislima sam ustao i krenuo ka kući.

                        Nisam dobro ni zakoračio u sobu kad sam primetio da još jedno
                moje "ja" sedi u mojoj fotelji.
                        - Slušaj, moramo da razgovaramo, - reklo je to moje "ja". - Mislim
                da ti je jasno o čemu se radi. Moramo da nađemo izlaz odavde.
                        Bio sam zbunjen. Taman sam sebe ubedio da je ceo događaj
                posledica neartikulisanog rada moždanih ćelija, a sad ovo.
                        - Da, - nastavilo je moje "ja" iz fotelje kao da čita moje misli, - bilo
                je to putovanje kroz vreme. Samo, to mora da prestane!
                        - Pa to je bar lako, - promrmljao sam. - Jednostavno više neću da
                diram onaj obruč i gotova stvar.
                        - Misliš da je sve tako jednostavno? Misliš li da sam ja hteo da
                dođem ovde da ćaskam sa tobom? Ili, bolje da kažem, sa samim sobom?
                Shvati, kao što mene, ili tebe, privlači ovo jezero, tako ti privlačiš taj
                obruč... I, to sam baš hteo da ti kažem...
                        Naglo je zastao u pola reči i okrenuo se prema vratima od spavaće
                sobe. Tamo se upravo pojavilo jos jedno moje "ja", samo što je ovo bilo
                obučeno u pižamu i delovalo je pospano i zbunjeno u isto vreme.
                        - Šta sam ti rekao, - reklo je moje "ja" koje je sedelo u fotelji.
                        Nemoćno sam se spustio na sofu i zario glavu u ruke.
                        - Dobro, nešto mora da se uradi, ali šta? - Rekao sam.
                        Ostao sam tako neko vreme, razmišljajuci. Kad sam konačno podigao
                glavu, istog trenutka sam shvatio da sam ponovo sam u sobi. Moji dvojnici
                bili su nestali.

                        Razmišljao sam. Dobro, ako pretpostavimo da je istina da ja toliko
                privlačim taj obruč, onda je jedino rešenje da mi taj obruč pomogne da
                se vratim nazad u proslost i upozorim svoje staro "ja" da se kloni obruča.
                Recimo, u trenutku kad sam ostavljao vino, kad sam pokušao da skinem
                obruč pa mi je pao na glavu. Kad bih mogao sebe da upozorim pre trenutka
                kad sam posegnuo da dodirnem obruč, onda se sve ovo i ne bi dogodilo.
                Samo da ne zakasnim, samo da ne stignem posle "putovanja"... Da, to bi
                bilo najbolje. Ustao sam sa namerom da odem do podruma i da pokušam
                da nađem način na koji ću da iskoristim obruč za još jedno putovanje, kad
                me je kuckanje na ulaznim vratima prenulo iz razmišljanja. Ko bi to sad
                mogao da bude? Još jedno moje "ja"? Ovaj put to me ne bi iznenadilo.
                        Otvorio sam vrata i ostao ukopan u mestu. Ispred mene ugledao sam
                obruč koji je lebdeo negde u visini mojih ramena. Bože, da li ja to sanjam?
                Bio sam šokiran. Obruč je lebdeo tako još par trenutaka, a onda se lagano
                primakao i dotakao me po grudima. Jednostavno nisam stigao da reagujem.
                Istog trenutka sam se nasao u podrumu posmatrajući svoje staro "ja" kako
                se zbunjeno saginje i podiže sa zemlje obruč koji ga je upravo vratio sa
                prvog putovanja.
                        - Zakasnio sam, je l' da? - Pitao sam, mada možda bez ikakve potrebe.

                        Nikako nisam uspevao da zaspim. Glava mi je bila puna zbrkanih
                misli a kako bih zatvorio oči, pred mene bi iskrsavalo mnoštvo mojih "ja"
                i gušilo me svojim prisustvom do iznemoglosti. Bio sam iscrpljen ali san
                nije mogao da mi dođe na oči. Naprotiv, samo sam samog sebe
                iscrpljivao pokušavajući da zaspim. Ustao sam i širom otvorio prozor
                misleći da ce mi svež noćni vazduh pomoći da se opustim. Ponovo sam
                legao, i ponovo su mi pred oči iskrsli prizori koje sam proživeo večeras.
                Da mi je neko pričao da ću jednog dana ući u kuću pored jezera i tamo
                ugledati sebe samog...
                        Sve što je usledilo, mislim da se desilo u deliću sekunde. Nisam
                primetio kad je obruč kroz otvoren prozor uplovio u sobu, nisam ga video
                ni da mi prilazi. Samo sam osetio dodir hladnog metala na ruci. Nakon
                toga, stajao sam u sobi, zbunjen, pospan, onako u pižami, i posmatrao
                svoja dva "ja" kako nešto razgovaraju.
                        Mislim da je sve trajalo samo tren. Nakon toga ponovo sam se
                nalazio u svom krevetu i onda sam konačno zaspao snom bez snova.

                        Probudio sam se nešto bolje raspoložen. Skuvao sam sebi kafu i
                izašao na verandu. Nije bilo ničeg što sam voleo više od jutarnje kafe na
                verandi dok se ipred mene jezero svetluca obasjano jutarnjim suncem.
                        Dobro, sad mi je glava bistrija. Da razmislim. Očigledno su sva moja
                putovanja kroz prostor i vreme bila inicirana obručem, tom čudnom
                stvarčicom koju je jednom davno na površinu izbacilo ovo jezero. Dalje,
                sva ta moja putovanja bila su potpuno neplanirana. Zapravo, ja bih
                razmišljao o nekom detalju iz moje prošlosti i obruč bi me odnosio upravo
                tamo...
                        Ispred mene, obalom je protrčalo jedno moje "ja", trčeći kao da mu
                je život u pitanju. I mašući pri tom rukama kao da se brani od nečega.
                Nisam se dao omesti. Ono što je meni trebalo u ovom trenutku bila je
                logika i hteo sam na miru da razmišljam.
                        Dakle, od obruča ne mogu da pobegnem. Jedini način da prestanu
                ova glupa putovanja je da prestanem da razmišljam o svojoj prošlosti. Da
                sam, recimo, sinoć znao da ne smem da razmišljam o proteklim
                događajima, ja se ne bih ni obreo tamo u sobi dok su ona dvojica
                razgovarala. Da sam znao...
                        Metalni predmet koji me je tog trenutka dodirnuo po leđima samo
                mi je dao do znanja da sam se upecao u zamku sopstvenih razmišljanja.
                Dalje nisam stigao da razmišljam jer sam se već sledeceg trenutka obreo
                u sobi zavaljen u moju omiljenu fotelju. Odmah zatim, vrata su se otvorila.

                        - Slušaj, moramo da razgovaramo, - rekao sam ne dajući mu priliku
                ni da se povrati od iznenađenja. Vreme je bilo vrlo bitno jer nisam znao
                kad ću se ponovo vratiti u ovo sadašnje. - Mislim da ti je jasno o čemu se
                radi. Moramo da nađemo izlaz odavde.
                        - Da, bilo je to putovanje kroz vreme, - iznervirano sam dodao kad
                sam video izraz neverice na njegovom licu. - Samo, to mora da prestane!
                        - Pa to je bar lako, - odgovorilo mi je moje staro "ja". - Jednostavno
                više neću da diram onaj obruč i gotova stvar.
                        - Misliš da je sve tako jednostavno? Misliš li da sam ja hteo da
                dođem ovde da ćaskam sa tobom? Ili, bolje da kažem, sa samim sobom?
                Shvati, kao što mene, ili tebe, privlači ovo jezero, tako ti privlačiš taj
                obruč... I, to sam baš hteo da ti kažem...
                        U tom trenutku me je prekinulo otvaranje vrata spavaće sobe. Tu sam
                ugledao sebe u pižami. Bože, ima li kraja ovom ludilu!
                        - Šta sam ti rekao, - produžio sam otupelo.
                        Nisam stigao da nastavim jer sam se istog trenutka ponovo našao
                tamo gde sam i bio - na verandi sa šoljom kafe u ruci. Zar ja zaista nisam
                u stanju da se iščupam iz ovog vrtloga?

                        Posle kafe odlučio sam da prošetam obalom. Da li ste ikada pokušali
                da ne razmišljate ni o čemu? Ja sam tada pokušao i to mi je jako teško
                polazilo za rukom. Čovek nije ni svestan koliko je povezan sa prošlošću
                dok ne pokuša da ne razmišlja o njoj. Eto, recimo, malopre sam pio kafu,
                a sada je to već postala prošlost.
                        Čudan zvuk za trenutak mi je zaparao uši. Ne, to nije bilo škripanje
                šljunka pod mojim nogama, to nije bio ni cvrkut neke ptice, ni šum vode
                pored mene. To mora da je...
                        Zvuk se ponovio. Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao obruč kako
                seče vazduh negde visoko iznad moje glave. Kretao se kružno i pri tom
                izazivao te čudne zvuke koji su me uznemirili.
                        Ne, nećeš opet, pomislio sam i počeo da trčim što me noge nose.
                Hteo sam da pobegnem, da se sklonim, da ga primoram da odustane.
                Trčao sam i trčao, mahnito, bez daha. Nisam ni osetio kad me je dodirnuo,
                samo sam u deliću sekunde shvatio da upravo protrčavam pored verande
                na kojoj moje "ja" od pre pola sata stoji i pije svoju jutarnju kafu. Počeo
                sam da mašem rukama kao izbezumljen, kao da će mi to pomoći da se
                oslobodim napasti.

                        Ako ne smem da razmišljam o prošlosti, onda mogu da razmišljam o
                budućnosti. Ta misao mi je prošla kroz glavu kad sam po povratku,
                premoren od trčanja, seo na šljunak pored obale. Nekako sam osećao da
                obruč nema tu sposobnost da me nosi u budućnost. Budućnost mi nije
                definisana, a on me je do sada vraćao samo u vremena u kojima su mi se
                već bile dogodile neke određene stvari.
                        A šta bi bilo kad bih se ja sad ubio? Jednostavno bih presekao lanac
                događaja i tako napravio kraj svemu. Ali, ja imam samo dvadeset pet
                godina i do pre par dana vodio sam savršeno normalan život. Zašto bih se
                sad ubijao!?
                        A da ubijem njega? Da ubijem tu avet iz moje budućnosti koja mi se
                stalno pojavljuje iznova i iznova terajući me da posle toga idem njegovim
                stopama? Ako njega izbrišem ostajem samo ja. I onda ću moći da gradim
                svoju budućnost onako kako ja hoću!
                        Da, tako je. To je jedino resenje.
                        A bio sam siguran da će neko moje "ja" iz budućnosti opet da se
                pojavi. Bio sam apsolutno siguran i bio sam spreman da ga čekam.

                        Ne znam koliko sam vremena proveo sedeći na obali jezera i
                zabavljajući se brojanjem svetlucavih traka koje je sunce neumorno
                iscrtavalo po njegovoj površini. To je bio jedini način da zaposlim um i
                da nateram sebe da ne razmišljam ni o čemu drugom. Nisam smeo da
                dozvolim sebi taj luksuz da ponovo odlutam negde u prošlost.
                        Kad sam ga konačno ugledao stajao je tačno ispred mene. U očima
                sam mu video strah. Gotovo istog trenutka počeo je unezvereno da maše
                glavom i da korača unazad. Kako sam ga mrzeo u tom trenutku! Pa on je
                bio apsolutno svestan šta mi radi! Ne, to je moralo da prestane.
                        Polako sam mu prišao i raspalio ga pesnicom preko zuba iz sve snage.
                Sručio se u plićak. Pljesak koji je izazvao padom poplašio je jedno jato
                ptica koje je uzletelo sa drveća i pobeglo ko zna gde. Ponovo sam mu
                prišao i ponovo ga udario. A onda, kao da su mi bes i očaj dali snagu,
                nastavio sam da ga udaram rukama, nogama, čime sam stigao. Podigao je
                okrvavljene ruke ali nije uspevao da se odbrani. Udarao sam ga i udarao,
                nisam prestao čak ni kada je njegovo telo postalo mlitavo i beživotno. Hteo
                sam da ga nema a svaki novi udarac kao da mi je vraćao izgubljenu životnu
                energiju i terao me da ga sledeći put udarim još jače.
                        Kad sam postao siguran da u njemu više nema života, zakoračio sam
                u vodu i odvukao ga dublje u jezero. Sve je počelo ovde na ovom jezeru,
                pa neka se tu i završi. Nekako mi je bilo najlogičnije da telo ostavim
                baš tu.
                        Vratio sam se na obalu i seo. Ubio sam čoveka, ljudsko bice, a jedino
                što sam osećao bilo je čisto zadovoljstvo. Iznad glave mi je proleteo
                obruč i nastavio svoj let iznad površine jezera. Zadovoljno sam posmatrao
                kako srebrni krug počinje da se spušta sve niže i niže, sve dok ga jezero
                nije poklopilo.
                        Da, bio sam u pravu. Njegovim ubistvom, ja sam prekinuo začarani
                krug i sebi otvorio vrata budućnosti. Obruč se vratio tamo odakle je i
                došao. Konačno sam bio slobodan.
                        Osećao sam se mirno, kao da sam uradio najnormalniju stvar na svetu,
                kao da je ubiti čoveka nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao da je
                to jedini razumljiv način za rešavanje problema. Uostalom, u mom slučaju
                to i jeste bila najnormalnija stvar, zar ne?
                        Stvarno sam uživao ubijajući ga...

                        Da li mi se to čini ili se nešto stvarno presijava u plićaku?
                        Nisam stigao dva puta da pogledam. Uz pljesak srebrnasti krug je
                izleteo iz vode i bacio se na mene svom silinom.
                        U prvi mah nisam shvatio da li sam to ja sam od straha skočio na
                noge, ili... A onda sam ugledao svoje malopređašnje "ja" kako sedi na
                obali ispred mene i čeka - mene.
                        Ne, ovo je nemoguće, ovo je suludo. Nemoguće je da se ludilo i dalje
                nastavlja. Pa ja sam prekinuo krug! I, ja ne želim da umrem, pa ja imam
                samo dvadeset pet godina! Ja hoću da živim!
                        Kad je ustao i pošao prema meni, kad sam ugledao taj bes i tu mržnju
                u njegovim očima, shvatio sam da mi spasa nema. I za ovo je već napisan
                scenario. Koraknuo sam unazad da dobijem na vremenu ali mi ništa
                pametno nije padalo na pamet. Zažmurio sam i hrabro prihvatio prvi
                udarac.
                        Negde visoko iznad moje glave proletelo je jato ptica.

                        Sve što jednom počne, mora i da se završi. To je nepisani zakon
                prirode. A sve što počne na jednom mestu, teži da se završi na tom istom
                mestu.
                        Nikoga nije bilo u blizini da vidi kružni metalni predmet koji je
                nekoliko puta u niskom letu obleteo jezero. A onda, tiho i nečujno, zaronio
                je ispod površine i potonuo u dubine svog tvorca. Tu je nastao jednom
                davno stvoren nerazumljivom igrom prirode, zato je tu je morao i da se
                vrati.
                        Tu mu je oduvek bilo mesto.

                        Dragana Konstantinović
..
.