Dok jurim drumom, ista prašina 
                                večno zelene šumarke praši
                                a sunce razbija sene...
                                Lete kraj mene sneni putaši...
                                Poznah u kosi vetar s visina
                                al', da l' on prepozna mene?

                                Ulicom znanom sećanje veze,
                                istim stopama smelo se šeta
                                a misli korake broje,
                                i pitaju se i ovog leta
                                da l' još, dok tiho šumore breze,
                                šapuću i ime moje.

                                Gasi se plamen nad mojim gradom
                                i prepušta ga letnjem sutonu,
                                plašt modri pada na pleća;
                                sećanja moja polako tonu
                                i gase misli s poslednjom nadom
                                da me se bar neko seća...

                                Dragana Konstantinović
.

..............................