Zima se svija pod mojim svodom
i crta šare dahom od leda
dok njen mraz guši krik za slobodom
nečeg u meni što se još ne da.

Polako, tiho, poslednjom snagom
ruka se pruža do male škrinje,
prozirne, krhke, što skriva blago,
i sklanja sa nje ledeno inje.

A iz nje zrači zemlje te grumen
nabijen setom svakog trenutka,
list moga hrasta od Sunca rumen
i dva tri dobro znana belutka.

Načas me ispuni nešto nežno,
neka toplina blaga i setna
poče da topi hladno i snežno,
ožive neka proleća cvetna.

I gledam, svaki taj kamen diše,
tuguje sa mnom, seća se, smeje,
i svaka mrva zemlje miriše,
s uvelim listom prolećem greje.

I načas nesta inja i mraza
i zima ledeni popusti steg;
ipak, duga je ta zimska staza,
a u meni pada tek prvi sneg...

Dragana Konstantinović
..
.