Na sred stola žuta treperava sveća 
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

Dragana Konstantinović
.

.
.