Konačno, nakon toliko vremena mukotrpnog rada i truda, Ares je svoju palatu opremio onako kako mu je sada odgovaralo. Ne može se reći da je palata pre toga bila neuredna, to ne, samo, trenutno je zaželeo malo promene i ništa nije moglo da ga zaustavi kada je jednom započeo preuređivanje. U toku radova mu se dešavalo da zanemari i svoje osnovne dužnosti ali, obzirom da je to samo dovelo do smirivanja uzvrelih strasti kapricioznih stanovnika Olimpa i da su zbog toga prekinute mnogobrojne međusobne čarke i razmirice pa makar i samo na kratko, to nikome nije smetalo i on je uspevao da izbegne gromove.
        Zadovoljno se osvrtao oko sebe dok je koračao ogromnim zasvođenim holom, blistavim od beline mermera i sjaja metala. Koraci su mu odzvanjali uz jeku i on se zbog toga pritajeno smejuljio, gladeći pri tom svoj mač. Da, tako je... Dobio je dom dostojan sebe.
        Jeka još jednog para gromoglasnih koraka vratila mu je ozbiljnost. Brzo je sklonio ruku sa mača i sa dostojanstveno podignutom glavom krenuo u susret pridošlici.
        - Šta li to dovodi tvoj trozubac meni u pohode?! Možda ti Triton još uvek zadaje neprilike? Ili misliš da sam ja poslao Zevsa da uzima neveste iz tvojih talasa?
        - Oštar ti je jezik poput mača, Arese.
        Posejdon je slobodnom rukom zamišljeno pogladio bradu.
        - Možda si hteo da vidiš moj dom? - Nastavio je bog rata pomirljivije.
        - Atina mi je dala ideju, pa sam nešto malo izmenio...
        - Čuo sam da si napravio čudo, pa sam došao lično da se uverim. I ja se nešto razmišljam da počnem sa preuređenjem mojih odaja, pa bi mi tvoji saveti dobrodošli. - Zamišljeno se osvrtao oko sebe posmatrajući svodove.
        - Nego, sad mi pade napamet, kako to da ti Atina ne posla i sliku koju je naručila za tebe? Je li joj se možda toliko dopala da je rešila da je zadrži za sebe?
        - O kakvoj ti to slici govoriš, Posejdone?
        - Ti ne znaš? Hermes mi reče da je to čudo neviđeno Hefest radio po Atininoj zamisli. I ne samo Hefest. Apolon je radio na pozadini, a Prometej na ljudima. Hefestova je bila samo izrada. Tehnologija... I stvarno su napravili čudo.
        - Ti si je video?
        - Imao sam tu čast zato što sam nešto malo pomogao Apolonu oko morskih pejzaža...
        Ares je nervozno izvukao mač iz korica i ponovo ga vratio nazad. Posejdon ga je za to vreme nemo posmatrao ispod oka.
        - Pa, ne bih te više uznemiravao...
        - Čekaj! - Uzviknuo je iznenada Ares. - Idem i ja sa tobom. Otišao bih sestri u pohode.
        - Ne znam da li ti je to pametno, Arese. Možda je Atina namerno prećutala sliku misleći da te njome kasnije iznenadi. Možda sam se ja izleteo što sam ti je uopšte spomenuo... Što ne sačekaš barem do večeras?
        - Što do večeras!?
        - Pa, večeras će svi biti kod Zevsa na slavlju. Kad se svi budu napunili nektara i ambrozije moći ćeš spokojno da odeš do Atininih odaja i da proveriš da li je slika spremljena da bude dostavljena tebi, ili već ukrašava njene prostorije. Učini to za mene. Da ne bude posle da sam ja zabrljao... U ovom trenutku mi baš ne bi prijao Atinin gnev...
        - Pametno govoriš, Posejdone. Učiniću kako kažeš...

        Slavlje je bilo na vrhuncu kad je Ares pažljivo počeo da osmatra jednu po jednu zvanicu pojedinačno. Zevs je polupijanim očima gutao jednu poluboginju s vremena na vreme bacajući pogled na Heru koja je već satima nešto diskutovala sa Hadom. Atina i Hermes proveli su celo veče u živom razgovoru, tek bi se povremeno osvrnuli tražeći da im se dopune bokali. Afrodita je pokazivala svoj luk Dezdemoni i nešto joj objašnjavala dok ih nije prekinuo Apolon koji je još uvek nekako mogao da stoji na nogama. Sve u svemu, tu više niko nije bio trezan.
        "Sad ili nikad", pomislio je Ares koji je celo veče svoje piće pažljivo prosipao iza sebe. Nečujno je ustao, usput popričao par reči sa Hefestom i Tritonom i, pazeći da ga niko ne gleda, napustio slavlje.

        Velika centralna prostorija zidova isklesanih u oniksu nije krila nikakvu sliku koji Ares već nije znao. Osvrtao se oko sebe razmišljajući gde da je traži kad mu je pogled zapao za jedna vrata koja, kako mu se činilo, ranije nisu bila tu. Lice mu se ozarilo osmehom kad je shvatio da su otključana.
        Prostorija u koju je ušao bila je mala, bez osvetljenja i nenameštena. Tiho je zatvorio vrata za sobom. Sa zida nasuprot ulaznih vrata do njega je dopiralo toplo zelenkasto svetlo, treperavo i stvarno poput Sunčevih zraka koji se probijaju kroz splet lišća i zelenila. Izvor svetlosti prekrivao je ceo zid i tek kada su mu se oči privikle na takvu svetlost mogao je da uoči da se radi o slici koja prikazuje olistalu šumsku zaravan na jednom prilično strmom obronku odakle je pucao pogled na livade i šume negde dole u daljini. U desnom uglu kroz lišće se nazirala koliba prekrivena šindrom ispred koje je čovek na panju cepao drva. Strma staza vodila je od  kolibe ulevo i nestajala u gustišu, dok su se na horizontu nazirala plavičasta brda oivičena zlatom. I to nije bilo sve. Ravnomerni udarci sekire, poj ptica i šuštanje lišća dopirali su do njega podjednako stvarni kao i izmešani mirisi svežine i iverja.
        Iznenađen, nehotice je koraknuo unazad. Istovremeno, ceo prizor se pomerio i zatim ponovo zaustavio istovremeno kada i on. Očigledno, slika je bila trodimenzionlna. Ali mirisi i zvuci...
        "Hefest je ovog puta prevazišao samog sebe", pomislio je. Gledao je nesvakidašnji prizor pred sobom uživajući u njegovoj lepoti. Potpuno neočekivano prizor je poremetio drvoseča koji je sekiru zario u panj, a zatim se uspravio, uzeo šareni zavežljaj sa obližnje  grane, prebacio ga preko ramena i uz zviždukanje krenuo nizbrdo stazom. Već nakon par momenata zamakao je u gustišu, a još nešto kasnije ni zvižduk se više nije čuo. Oduševljen neuobičajenom realističnošću jedne obične trodimenzionalne slike, Ares je prišao bliže pokušavajući da joj dodirne površinu.
        Pružio je ruku ali nije dotakao ništa. Misleći da nije prišao dovoljno blizu približio se još jedan korak i ponovo pružio ruku. Ni ovoga puta nije dodirnuo površinu slike, samo mu se učinilo da je na ruci osetio dodir povetarca. Iznenađen, treći put je pružio ruku jos dalje. Da, to je zaista bio povetarac. Saznanje da slika nema površinu probudilo je njegovu uspavanu radoznalost. Odmahnuo je glavom i zamišljeno rukom pogladio bradu, a zatim je zakoračio u nepoznato.

        Zainteresovano je posmatrao prašnjavu unutrašnjost kolibe. Prelazio je rukom preko ognjišta, dodirivao odrtavele drvene činije, gledao neravne, propale zidove. Onda je izašao napolje. Pipao je i mirisao razbacano iverje, zainteresovano dodirivao sekiru. Zatim je sedeo i dugo, dugo posmatrao predeo.
        Kako je Sunce počelo da se spušta ka horizontu tako je povetarac postajao sve hladniji. I pošto se već zasitio jednostavne smrtničke idile, ustao je i pošao ka mestu na kojem je i stupio na ovo tle. Hteo je da se vrati nazad. Ne malo se iznenadio kada se  nakon prelaska preko brižljivo upamćenog mesta, umesto u Atininoj palati i dalje nalazio u istom gustišu nadomak proplanka. Pokušavao je iznova i iznova. Vrata za povratak jednostavno nigde nije bilo.

        Visoka crnokosa boginja mudrosti i ratnih veština stajala je usred prostrane odaje pokraj svog oca.
        - Uspela sam, oče! Ares više neće moći da stvara svađe i ratove na Olimpu. - Prigušeno se nasmejala. - Predaleko je da bi mu to pošlo za rukom.
        Zevs je sedeo lenjo oslonjen o svoj grom.
        - Gde se sada nalazi?
        - Negde u predelu Srednjeg Balkana. I ostaće tamo sve dok ne bude shvatio da ga nikakvo  proviđenje neće vratiti na Olimp dokle god ima želju da spletkari i unosi razdor među bogove.
        - Jeli besan?
        - Uh, - Atena se nasmejala i odmahnula glavom. - Ne možeš ni da zamisliš koliko. Ceo kraj je zahvaćen ratnim vihorom. Muškarci su u rovovima, žene i deca u  zbegovima, kuće i polja u plamenu. Puno gradova i sela je uništeno. I još uvek se rat širi...
        - Možda ipak nije trebalo da ti to dozvolim... Poslednji put kad sam ga ja prognao sa Olimpa otišao je do Zapadne Evrope. Nedugo zatim ceo svet je bio obavijen ratnim vihorom. Jedva smo nekako sacuvali čovečanstvo...
        - Misliš da bi trebalo da ga vratim?
        - Ne, ne, ne... - Brzo se Zevs usprotivio. - Bez obzira što mi je sin, potrebno mu je malo ohladiti glavu. A bolje je da glavu hladi na smrtnicima nego na nama. Samo pripazi da se taj rat ne proširi. To bi onda mogla da bude propast i za nas.
        Atina se ponosno uspravila.
        - Bez brige, oče, držaću ga na području Dinarida. Ako bude trebalo, i godinama...

        Za to vreme, negde dole u bogatim balkanskim šumama Aresov mač je sejao užas. Ares je bio jako besan. Bio je besniji nego što je ikada bio. Shvatio je da je postao žrtva zavere bogova i, razljućen tim saznanjem, na sve  strane  je svojim mačem iskaljivao bes. Znao je da će ga vratiti kada se smiri. Ali, on nije hteo da se smiri. I ponovo, po ko zna koji put, ljut što nema snagu da sa tog mesta dosegne Olimp, sevnuo je užas njegovog mača preko nedužnih ljudi.
        Nije imao želju da jednostavno čeka da ga vrate na Olimp. Nije ga interesovalo hoće li mu povratak doneti mudrost ili svemoćni  gromovi, ili možda more sa svojim talasima sudbine... Hteo je nazad, i to što pre. A znao je i kako će to da izvede.
        Osvrnuo se oko sebe i osmotrio nepreglednu pustoš.
        Njegov mač ovde više nema šta da radi.
        Odlučio je da krene na zapad.

        Dragana Konstantinović
..
.