Vidim crvenu jesen,
prosula se duž šuma,
zlatna joj kosa pala i zakitila travu...
U smeđem ruhu hrast
sav raskošan i zanesen
šara mi granice smisla
i krajnjeg besmisla uma,
i ne znam da li sve vidim
kroz san ili kroz javu...

Čujem jelenju riku,
razleže se i ječi,
navlači se k'o plašt i priziva i zove...
Tupi udarci roga
privlače lovačku kliku
i dok na pustoj čuki
lovac već pripremljen kleči,
ja ne znam da li sve čujem
kroz javu ili kroz snove...

Nazirem lik u daljini,
magličast obris vesnika,
kako u sneno jutro polako podiže glavu...
I znam, i on se vidi,
i isto mu se čini,
da ne postoji prolaznost
za čoveka i pesnika,
i ne znam da li to znam
kroz snove ili kroz javu...

Rekla bih, neka plava
i zlatnim protkana rima
po snovima mi luta i šara moje stvarnosti...
Rekla bih, moja java
napojena je snima...
Šareno spletenim snima, tim slikama... realnosti...

Dok nekom sivi dani polako postaju sivlji,
drugi sve isto živi u spletu duginih tkanja.
Koji je od njih živ?
Koji je od njih življi?
Verujem, čovek je živ onoliko koliko sanja.

Dragana Konstantinović
..
.