Noćno nebo verno se oslikavalo na svetlucavoj površini vode ispresecanoj mnoštvom ostrvaca od belog peska. Udaljene palme nudile su svoje okrilje i sa setom šaputale tajne prohujalih eona. Niko ih više nije slušao. Sve zvezde su bile mrtve, a ovaj jedini preživeli čovek bio je previše okupiran brigom o sopstvenom opstanku da bi ih primećivao.
        Celu je večnost skupljao otpad koji su nanosili zvezdani talasi. Sve je izgubio osim golog života i nade da je možda tamo negde u nekom zabačenom rukavcu svemira još neko ostao u životu. Da li je moguće da je on jedini preostali pripadnik ljudske vrste? Da li je moguće da će njegovim krajem biti označen i kraj čovečanstva? Prastari zvezdani tragač još je nekako funkcionisao i njime je povremeno uspevao da uhvati davno poslate zalutale poruke, i još češće mrtve i hladne delove brodova, svemirskih stanica ili čak ostatke građevina - neme svedoke uništenih civilizacija. Ipak, istim žarom je nastavljao da lovi iz dana u dan i da traga za još nekim daškom života. To je jedino što mu je bilo preostalo.
        Zamišljeno je posegnuo rukom u unutrašnjost crne kapsule koju je ovaj put ulovio. Smežurana površina kapsule svedočila je o vremenu koje je provela plutajući svemirom. Još jedna ko zna kad poslata poruka, pomislio je. Jedva ju je uhvatio jer je letela skoro brzinom svetlosti. Ko li je slao poruku tom brzinom? Primetio je da kapsula krije još jednu komoru ali se nije obazirao. Verovatno je neko u vreme dok su planete još uvek vrvele životom pokušao da pošalje nešto izbegavajući federacijske carine. Šta god da je unutra, njemu to sad ništa neće značiti.
        Još jedan propali ulov. Još jedna izgubljena noć. Još jedan dan manje do njegovog konačnog kraja...
        Izvadio je memorijsku pločicu koja je stajala na vrhu i uključio je. Ako ništa drugo, bar će još jednom makar na kratko kroz tuđa sećanja da proživi život kojeg više nema...

        Nikada neću zaboraviti to leto. Bilo je to još u ono vreme kad su Vulkanci živeli u slozi za Marsovcima. Roditelji su me po prvi put pustili samu na letovanje i ja sam se sva srećna sa par drugarica zaputila ka toplom suncu i crvenim plažama Marsa.
        Mars mi nije bio ni nepoznat ni stran. Već sam nekoliko puta letovala tamo, doduše, sa roditeljima. Svi sa Vulkana išli su najčešće upravo na Mars kad bi se uželeli opuštanja i mira. Ipak, ovo putovanje za mene je imalo posebnu draž jer sam ovaj put išla sama.
        Mrko crveno veče polako je donosilo smiraj nakon napornog dana na plaži kad smo odlučile da prošetamo pored izvijugane obale i napravimo par snimaka. Posebno nas je radovalo kad bi u 3D projekciju uhvatili i neku od živahnih zalazećih sunčevih zraka koju bi kasnije pomno proučavali iz svih uglova.
        Došao je red da slikaju mene kad je iznenada do mene doskočio nepoznati mladić, u pravom trenutku da i on bude ovekovečen na snimku zajedno sa mnom. Moje drugarice su se nasmejale ovoj šali i pitale ga kako da i njemu pošalju sliku.
        - Stavite je u bocu i bacite, ja ću da je nađem.
        "Poruka u boci" postala je popularan način za razmenu necenzurisanih poruka između planeta mada dosta nepouzdan jer je bilo dosta teško uhvatiti poruku zvezdanim tragačima, ma kako precizni oni bili. Pored toga, da bi mu poslali poruku u boci trebale su nam i njegove koordinate koje nam on, naravno, nije dao.
        Dugo nakon toga su se moje drugarice šalile na moj racun. Kako to da je baš uskočio sa mnom da se slika? Mora da tu ima nečeg...
        Mislim da im baš zbog toga nisam ispričala o našem sledećem susretu.
        Sedela sam sama na jednoj uzvišici i sa visine posmatrala predeo. Volela sam tako ponekad da se osamim i da se prepustim sopstvenim razmišljanjima, maštanju, ili da se jednostavno opustim i uživam u okolini. To sam radila i ovog puta. Predamnom je pucao pogled na zlatastu vodu oivičenu čudnovato izvijuganom obalom. Crvenkasto smeđa vegetacija činila je prizor magičnim i bliže obale šarala vodu svetlo smeđim senkama dok joj je sredina bila išarana Sunčevim zlatom. Prizor je izgledao kao savršeno urađeno slikarsko platno.
        Nisam primetila kad je došao, samo sam u jednom trenutku osetila nečije prisustvo. On je već sedeo pored mene.
        - Ti si sa Vulkana? - Pitao je.
        To je bilo više nego očigledno jer svi mi Vulkanci imamo karakteristično izduženo lice i preplanuli ten. Prenula sam se iz razmisljanja. Bilo mi je jasno da je tražio nacin da započne razgovor pa sam okrenula na šalu:
        - A ti si sa Marsa?
        Nasmejao se. Primetila sam da su mu pege na licu postale izraženije dok je rukom nehajno otklanjao pramen plavičaste kose sa cela. Da li je na mene delovao taj osmeh, te pege ili svetlucavi odraz sunca u njegovim očima? Ne znam, znam samo da mi se u trenutku učinilo da se znamo već dugo, dugo, i da sam u istom trenutku osetila da je moje mesto upravo tu, pored njega. Prihvatila sam njegovu pruženu ruku kao najnormalniju stvar na svetu i pošla s njim neznajući ni sama kuda. To mi i nije bilo važno.
        U toku sledećih nekoliko dana sate i sate smo provodili zajedno srećni što smo se našli. Reči nam nisu bile neophodne, razumeli smo se i bez njih. Držali smo se za ruke, obilazili predivne usamljene plaže, zaboravljene meandre ili bogate marsovske bašte. Nekako, uz njegovo prisustvo, i lepota prirode je u mojim očima počela da gubi sjaj.
        Kako je vreme prolazilo nad nas se sve više nadvijala senka mog skorog odlaska. Nismo pričali o tome kao da će nam ćutanje na tu temu pomoći da izbegnemo neizbežno. Hteli smo da uživamo, da budemo srećni do tog poslednjeg odsudnog trenutka.
        - Bićemo zajedno jednog dana, - rekao mi je pri našem poslednjem susretu, - nemoj u to nikada da sumnjaš.
        Ja sam stajala nema, otupela, prosto ne verujući da je čas rastanka ipak došao.
        Gurnuo mi je u ruku neko parče papira. Tek dosta kasnije kad se punički brod već nalazio na svojoj putanji ka Vulkanu, ja sam kroz koprenu suza bacila pogled na zgužvano parče papira i ugledala nekoliko našaranih brojeva. Koordinate njegovog zvezdanog tragača...

        Razmenjivali smo poruke svakodnevno, vrlo često i više puta u toku dana. Smetalo mi je što moramo da budemo razdvojeni ali sam znala da sam ja u njegovim mislima isto kao što je on u mojim.
        Razmenjivali smo misli ali i što šta drugo. On je meni slao svoje kolekcije zlatastih puževa i zrake sunca zarobljene u 3D projekcijama, ja njemu svoje najdraže knjige, uspomene zabeležene na memorijskim pločicama, kopije delova Vulkana koje on još nije video...
        Jednom mi je napravio iznenađenje i doputovao u kapsuli 'boce'! Bila sam ljuta jer me je uplašila pomisao šta je moglo da mu se desi da ja kojim slučajem nisam ulovila poruku. On se smejao. Rekao je da nikada nije sumnjao u mene i da nemam razloga da se plašim jer je on tu, sada i zauvek...
        Još nekoliko puta nakon tog leta on je dolazio na Vulkan, nekoliko puta sam ja odlazila na Mars. Vreme je prolazilo ali se naša osećanja nisu menjala. Naprotiv, postala su još jača. Već smo se oboje osamostaili i počeli smo da razmišljamo o našem zajedničkom životu. Gde ćemo živeti? Ovde na Vulkanu ili na Marsu? Meni je bilo svejedno, njemu takođe. Ti detalji su postajali nevažni pred željom da budemo zajedno.
        Poslednji put smo se videli za moj rođendan. Nije mi javio da dolazi jer je hteo da me iznenadi. I bila sam i iznenadjena i srećna i ispunjena. Samo sa njim moj svet je postajao kompletan i imao je smisla. Ležali smo zagrljeni i kovali planove za budućnost. Ta nasa želja za zajedničkim životom je već postala tako bliska i dostižna, tako ostvariva i na dohvat ruke, tako realna. Oboje smo osećali da će ovaj naš rastanak biti poslednji.
        A onda je iznenada počeo rat...

        Ni on ni ja nismo mogli da verujemo da će Vulkan i Mars stvarno da zarate. Zašto bi? Dve planete koje se nalaze jedna pored druge i na kojima već vekovima živi mešovito stanovništvo, dve planete koje imaju zajedničku privredu i kojima je lakšse da opstanu zajednički pred moćnom imperijom Federacije. Ipak, odjednom su na povrsinu počele da izbijaju stare priče o nekim davnim neprevaziđenim začkoljicama i polako ali sigurno, i jedna i druga planeta počele su da se pripremaju za sukob.
        Dok se sve odvijalo u okvirima pojedinačnih incidenata, mi o tome nismo ni pričali ni razmišljali. Sad mislim da je to zato što jednostavno u to nismo hteli da verujemo i što smo bili duboko ubeđeni da će sve da prođe. I to je bila naša greška jer da jesmo, mogli smo da odemo u bilo koju od zemalja Federacije i da sačekamo da prođe oluja. Mogli smo da sačuvamo i sebe i našu ljubav. Nismo to uradili. Isuviše nam se sve činilo neverovatnim.
        Mislim da smo postali svesni ozbiljnosti situacije tek kad je on dobio poziv da se priključi Marsovskim vojnim snagama. Vulkanska odbrana je već bila u punoj pripravnosti i moj brat je takođe bio mobilisan. Dane bezbrižne mladosti zamenile su noći nesanice. Pred očima su mi titrale scene njegovog nasmejanog pegavog lica okovanog u crvenu marsovsku uniformu, i moga brata i drugih mnogobrojnih prijatelja postrojenih pod vulkanskom zastavom.
        Usijanje je dostizalo vrhunac, polako ali neumitno. Postala sam apsolutno svesna da ovo sad više ne može tek tako da prođe. Nešto mora da se desi, nešto ružno i strašno samo šta? I kad prođe i ako prođe, i ako svi ostanemo u životu, šta će i kako će biti posle? Hoćemo li nas dvoje i onda imati budućnost?
         Hvatala sam poruke jednu za drugom i sa nestrpljenjem očekivala neki tračak nade u njegovim odgovorima. Nije ga bilo. Ubrzo su prestale da stižu i poruke a to je značilo samo jedno - da on više nije kod kuće. Zar su već krenuli? Zar je moguće da je marsovska vojska stvarno na putu ka Vulkanu? Zar je moguće da je on krenuo u napad na Vulkan - na mene? Da li ovom ludilu ima kraja?

        Da, sve ima svoj kraj. Do sada sam to već shvatila samo ni izbliza nisam mogla da zamislim da će kraj da bude ovakav.
        Već dugo od njega nije stigla nijedna poruka. Ne, nijednog trenutka nisam posumnjala u njega niti u njegovu ljubav. Da je mogao da mi se javi on bi to učinio, znala sam to. To saznanje je jedino koje me je držalo, koje mi je pomagalo da opstanem i da sačuvam plod naše ljubavi.
        Na veliko iznenađenje Vulkanaca Mars je dobio pomoć Federacije i sad su strane flote neviđenih mogućnosti vrvele oko naše atmosfere. Već se znalo i šta im je cilj: uništiti Vulkan i život na njemu. Zašto? Zbog čega? Ima li iko pravo da uništava bilo čiju postojbinu? Ima li iko pravo da uništava nečiji život?
        Ja odgovore na ova pitanja verovatno nikada neću saznati jer je pitanje minuta kad ću doživeti svoj kraj. Nisam na vreme otišla a sada je kasno i da razmišljam o tome. Više i ne želim. Ostalo mi je da uradim još samo jednu stvar - da pošaljem poslednju poruku onome koga volim u nadi da će se vratiti kući na vreme da je uhvati...
        Hoću li uspeti da podesim zvezdani tragač na prave koordinate pre nego što budem raznesena zajedno sa prahom rodne planete?
        Sada i zauvek...

        Čovek se približio bliže projekciji memorijske pločice kao da će mu to pomoći da bolje sagleda ono što je usledilo.
        Poruka u boci je poletela. Usledila je eksplozija. Planeta se zgrčila a zatim rasprostrla u oblak prašine koji je nastavio da se širi. U jednom trenutku mala kapsula skoro je bila potpuno zahvaćena rasutim ostacima uništene planete. Ipak, ubrzo je odmakla i nastavila svoju putanju kroz svemir. Samo, putanja joj je bila lagano izmenjena i usled uticaja siline eksplozije, počela je da dobija na brzini...
        Isključio je pločicu. Sad mu je postalo jasno zašto je poruka letela onako brzo! I neverovatnom igrom slučaja, uspela je da izbegne sve sledeće ratove i oluje koje su se nakon toga orile svemirom dok konačno i poslednja planeta Federacije nije bila uništena...
        Ali, šta se to nalazi u komori? Šta je to što je ova devojka htela tako očajnički da pošalje pre nego što je proguta večiti mrak?
        Pažljivo je otvorio vrata komore. Zvezde nisu sijale dovoljno jako da bi mogao da vidi unutrašnjost. Ipak, mogao je da primeti da se unutra nalaze dva smotuljka koja se pomeraju.
        Nestrpljivo ih je izvadio i položio na površinu kapsule. Jedno novorođenče je zaplakalo nesvesno prsta sudbine koji im je povećavajući brzinu kapsule osigurao život. Nežno ih je uzeo u naručje. Devojčicino pegavo lice delovalo je nestvarno svetlo naspram lica tamnoputog dečaka.
        Nasmešio im se s ljubavlju. Konačno je uspeo da nađe ono što je tako dugo tražio. Našao je decu koja će uz njegovu pomoć odrasti i postati začetnici jednog novog čovečanstva. Nadao se, boljeg...
        Poneo ih je preko mora peska ka palmama u daljini.
        Blistavo noćno nebo počelo je da gubi sjaj pred naletom ljubičaste zore.

        Dragana Konstantinović
..
.