Upamti, na ovom svetu
ti si samo u prolazu
na tren, na delić trena,
na delić jednog delića...

Tvoj život tako liči
na zahuktalu kometu
koja na čas zasvetli
kroz treptaje tvog bića
pre no što je pojede sena.

Previše kratko sve traje.

U jednom času u tebi
opijena moćnim sjajem
tih šarenih staklića
tvoja misao drema.

U drugom druguješ s krajem,
u trećem te već nema.

Zato se probudi.
Udahni vazduh duboko.
Potpuno budan budi
i živi iz sve snage
kroz osmeh,
kroz reč,
kroz oko.

Uživaj časove drage.
Ne misli na one druge.
Nedaj da jedan čas sivi
pomrači lepotu daha
jer nemaš ništa od tuge.

Opusti se i živi.

Vredi li uopšte briga?
Vredi li uopšte tuga?
Vredi li uošpte išta
što bledi tvoje boje?

Oslobodi se straha.

Oni što tvoj sjaj blede
samo su tužne lutke
što omlitavelo sede
i drugom bi sudbu da kroje.

Ne shvataju jadne
da im to ništa ne vredi:
dok seju varnice hladne,
sopstveni sjaj im bledi...

Ti nisi kao oni.
Nisi i nećeš da budeš
jer sve te duše sitne
uopšte nisu bitne.

Oko tebe eoni
beskrajno vreme broje.
Tvoj život jos svetluca
bojama što nešto znače.

Ti sijaš svojim plamičkom
i samo je do tebe
da li ces sinuti jače.

Zato gledaj put Sunca
i diši punom snagom,
i živi do svog vrhunca,
živi,
beskrajno živi
dok tvoj život treperi.

Ostavi svoje stope
na putu svojih sanja
jer te od mračnih dveri
večnog nepostojanja
deli još samo prag.

Jednom te više neće
biti na ovom nebu
ali će iza tebe
barem ostati trag.

Dragana Konstantinović
.
.