Prašnjav i izbrazdan pruža se puteljak
i vezuje selo s blagim šumskim hladom.
Zasavačka bara cakli kroz kiseljak,
stapa se s mostićem i grli ga kradom.

Na obronku hlada, na rubu svežine
natruleli mostić utočište nudi
dok glasanja čaplji i rojeve ine
žablji hor potiska i titrajem budi.

Pogled se rastače duž zelene duge,
obilazi trsku, miluje lokvanje...
Na tom čarnom mestu nema misli druge,
sve su jedne iste stopljene u sanje.

Rascvetali lokvanj uz mace se stiska.
Upijam sve zvuke što mile kroz pruće.
Osećaj prostranstva sve drugo potiska
i sve što je lepo postaje moguće.

U magičnom plesu u senci Vedarca
stapam se sa nebom i sa ptica pojem.
Dok me nežno njiše miris povetarca,
čas sam trska, voda, čas nijansa boje.

Protežem se šibljem, vijugam duž bare,
klizim poput kosca što po vodi šeta...
Udišem tu čežnju, gladim grede stare
na tom mestu gde se dotiču dva sveta.

Godine su prošle, mosta više nema,
samo bara sama na mahove sine,
al' već izrođena moja čežnja drema
i kroz most u meni nazire daljine.

Dragana Konstantinović
..
.