Na Kosovu zemlja crnja je od druge,
plavlje plavo nebo, zelenija trava...
Tamo su snažnije i sreće i tuge
a legende jače i od zaborava.

Tamo je u muci, u krvi i boju
poniklo korenje naših naraštaja
što izrodi ljude koji u svom znoju
nose večit beleg prokletstva tog kraja.

Sad posmatram tužne, pretužne kolone
tih ljudi sa dušom i srcem do neba
što ne znaju gde bi mogli da se sklone
ni kako da dođu do korice hleba.

Oko njih se sleže kosovska prašina
da prikrije ono sto je bilo sveto,
dok u svakom oku čita se praznina
i bol za svim onim što im je oteto.

Žuljevite ruke krše se i lome,
na svakom je licu nikla nova bora,
pogledi uprti al' se ne zna kome -
tuga i jad tu su mesto odgovora.

Možemo li mi da smanjimo te muke?
Da njih nije bilo ni nas bilo ne bi...
Otvorimo oči, pružimo im ruke,
pomažući njima pomažemo sebi!

Ta kosovska zemlja crnja je od druge,
ima plavlje nebo, zeleniju travu...
Kosovske su veće i sreće i tuge
a ljudi-legende prkos zaboravu.

Dragana Konstantinović
..
.