Bila jednom jedna lasta,
krila su joj bila duga,
oči krupne, sitnog rasta,
inače k'o svaka druga.

Želela je da ostane
u okrilju svoga gnezda
i kad jesen zlatom zlati
i kad vetar kiše prati.
Želela je da sve dane
živi ispod svoga krova,
plašila je ta najezda
ptica koje beže jugu
čim zapeni
dah jeseni,
snevala je mnoštvo snova
i htela budućnost drugu.

Nije htela da se stalno
šeta negde tamo - amo,
da se seli neprestalno
čim tom Suncu na um padne
da donese dane hladne.
Htela je da život celi
više nigde se ne seli
i da živi ovde samo!

Laste su u vidokrugu
već skupile svoja jata
i pošle ka toplom jugu,
što dalje od hladnog zlata.

Ona nije. Nije htela.
Dosta joj je bilo bega,
dosta joj je bilo svega.
Gledala je polja svela
koja slute hladne dane
al' je htela, baš je htela
da tu bude, da ostane.

I tako je smelo, ćutke,
u svom gnezdu ispod krova
ostala da živi dane
i trenutke
svojih snova.

Bilo joj je malo zima
pogotovo svako veče,
al' ne tako strašno jer je
zagrejano bilo perje
vrućim srcem u nedrima.
Al' kad Sunce je upeče
ono zimsko usred dana
i zaseni zrakom novom
neviđenom, nepoznatom,
na toj zraci hladnim zlatom
poruka je ispisana:
Šta ćeš još pod ovim krovom?

Shvatila je, nije zima
ono od čeg' ptice beže,
već od Sunca sa zracima,
od tog zraka koji reže.
Od tog jednog hladnog zraka
što ih bezdušno seljaka
tamo - amo,
tamo - amo,
onda opet sve ukrug...
Shvatila je šta je tera
ali ipak, čekaj samo,
ako mora
preko gora
ona hoće put severa,
zašto mora baš na jug?

Nije više zima važna
da l' je hladna,
da l' je vlažna,
ne plaši se baš ni zrnce
ako ima drugo Sunce!

Spremila je svoje stvari,
pogledala dom svoj stari,
i krenula odmah zatim
ka zemljama nepoznatim.

I donela su je krila -
malo krila, malo snovi,
na taj sever snežni, beli
gde ne mora da se seli.
Počela je život novi
i ponovo gnezdo svila
tu pod jednim krovom novim.

I pošto je Sunce drugo
nije teralo s tog krova
i pretilo nije jugom,
živela je život snova.

Živela je podaleko
ali to i nije važno.
Važnije je da je nekom
voljom svojom dosta snažnom
ostvarila šta je htela:
Na svoj cilj je doletela.
Živela je život miran,
dom joj nije bio diran,
selila se više nije
niti tada nit kasnije.

Ponekad bi samo s žarom
prosanjala o svom starom
rodnom gnezdu negde tamo,
ali, to su snovi samo...

Nisu ti sni tol'ko bitni
iako su neumitni.

Važnije je da je bila
ista k'o sve laste druge
al' veoma dugih krila,
krupnog oka, sitnog rasta,
da je jedne noći duge
svoje snove ostvarila,
i da o njoj pesma nasta:

Bila jednom jedna lasta...

Dragana Konstantinović
..
.