O SLAVLJENJU SLAVE
U ovom tekstu nece biti reci o tome kako se slavi slava. Ovde bih zeleo da skrenem paznju na neke zablude i na jos neke stvari koje se praktikuju kod nas, a nisu primerene svetkovanju dana posvecenih zastitnicima nasih porodica.
Za pocetak treba znati da slavljenje slave u nasem narodu NE potice iz nekadasnje paganske proslosti naseg naroda. Cesto se moze cuti prica kako su Srbi samo zamenili paganske idole hriscanskim svecima. Tako je, navodno, Sv. Ilija poistovecen sa nekim slovenskim paganskim bozanstvom koje se odlikuje bacanjem gromova. Ovakve tvrdnje iznose ljudi koji nisu dovoljno upuceni u sve ovo, ili oni ljudi koji bi zeleli da oslabe Crkvu i u narodu pobude sumnju u u jedinog istinitog Boga i njegove svetitelje.
Treba znati i to da svetitelji koje postujemo nisu nikakve mitske
licnosti niti su nestvarni likovi iz nekih fantasticnih prica
koje nemaju veze sa istinom. Oni su realne licnosti koje su
nekada boravile na zemlji (bilo ih je u svim vremenima; od prvih
godina hriscanstva, pa do danas). Svoj zivot su posvetili Bogu,
molitvi, sluzenju i pomaganju svima. Cesto su to bili monasi,
svestenici, ali i drugi ljudi koji su usmerili svoj zivot Bozjim
putem. Cinili su istinska cuda, ne retko stradali za veru
Hristovu. Posto bi njihovi zemaljski zivoti bili okoncani,
njihova tela nisu trulila niti su se raspadala. Danas sirom
pravoslavne veseljene postoji mnostvo manastira u kojima se
nalaze mosti tih svetaca. Citave su i ne raspadnute, iz njih tece
mirisljavo ulje (miro) ciji se miris ne moze uporediti sa necim
ovozemaljskim. Kraj njih se dogadjaju razna cudesna isceljenja
bolesnih i druga cuda. Ovo nije samo prica, nego prava istina
koju vi mozete lako proveriti. Idite do najblizeg manastira,
vidite, osetite, iskusite. Hriscanstvo nije samo teorija, nego
nacin zivota, praksa u kojoj smo svi prizvani da ucestvujemo.
Sveci su i sada zivi u Carstvu Nebeskom, mole Gospoda za nas i cekaju da se i mi njima obratimo sa verom i ljubavlju u srcu. Ako im se tako obratimo, svaka nasa molitva ce biti uslisena. Bitno je, takodje, znati da oni nisu nikakvi madjionicari ili cudotvorci sami po sebi, nego da su Bozji ugodnici koji su silom Bozjom cinili i cine cuda. Svako dobro koje su ucinili od Gospoda je.
Eto koga proslavljamo na nasim slavama. Cinimo li to dostojno? Nije li greh omrsiti se na nekoj slavi koja pada u vreme posta? Zar je lepo napiti se, prejesti se na taj dan? Slava ne treba da bude povod da se svi skupimo i pijancimo do besvesti. Ako slavu obelezavamo na ovaj nacin, time samo nanosimo uvredu nasem svetitelju.
Gospodu Bogu, nasem svetitelju zastitniku i drugim svecima treba da se molimo svakoga dana, a narocito nedeljom, postom, o praznicima i na dan nase slave. Slavu treba proslaviti molitveno, secajuci se dela koja je ucinio nas svetitelj i verujuci da ce ih ponovo uciniti zbog nas. Ovaj svecani dan bi trebali dostojanstveno da proslavimo tako sto bi sa porodicom u svom parohijskom hramu prisustvovali svecanoj praznicnoj liturgiji, na kojoj bi se uz predhodnu pripremu i pricestili. Taj dan neka protekne u druzenju sa nasim srodnicima i prijateljima, ali u centru slavlja treba da bude Gospod Bog, zatim nas svetac, a ne pecenica i stomaklija.
I na kraju, pomenucu jos jednu stvar koju sam primetio, a koja nije kako bas treba. Naime, u nekim nasim porodicama slava je najveci praznik u godini, a svetac zastitnik najpostovanija licnost. Naravno da ne treba da bude tako. Najveci praznik za sve hriscane je svakako Uskrs, a Gospod Isus Hristos najpostovanija bogocovecanska licnost. Posto je i nas svetac zastitnik citav svoj zivot posvetio Isusu Hristu, sigurno mu nije drago kada neko njega stavlja ispred Gospoda Isusa Hrista.