|
Molitva je sadržaj života i sav život svih svetih Andela na nebu, i svih Svetitelja, pravednika i hrišcana uopšte na zemlji. Ona je srce svih vrlina, najpre vere. Bez molitve nema prave ljubavi prema Bogu, nema ni prave ljubavi prema ljudima. Bez molitve nema pravog bogopoznanja i razumevanja svetih tajni vere pravoslavne, bez nje ne može biti ni pravog poznanja sveta u kome živimo, ni ljudi sa kojima opštimo. Zato je sav život Crkve neprekidna molitva, neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje. Sve istine vere koje smo dosad izložili otkrivaju se samo molitvenom umu i cistom srcu. Ko sa molitvom ne pristupa tajni Boga, tajni ovog Božijeg sveta i tajni života, ništa nece razumeti. Jer samo molitva otvara oci uma i samo se preko nje zadobija od Boga svetlost bogopoznanja. Zato nam sveti Apostol Pavle i porucuje: "Molite se neprestano ".
Bogosluženje to je Sveto Evandelje i usmeno Predanje pravoslavno - prepevano u cudesne i životvorne pesme. Celi godišnji krug Crkva je osvetila i ispunila bogosluženjem i Praznicima. Praznujuci Praznike i Svetitelje mi molitveno i stvarno doživljavamo njihovu blagodat i njihove svete vrline. Vera i život po Bogu najbolje se uce kroz bogosluženje. Sveto pismo se najbolje razume kad mu se pristupa sa molitvom i u okvirima bogosluženja.
Svakidašnja crkvena bogosluženja jesu: Deveti cas, Vecernje, Povecerje, Polunocnica, Jutrenje zajedno sa prvim casom, Treci cas i Šesti cas.
Najvažnije bogosluženje jeste Sveta Liturgija. Ona je srce i vrhunac svih bogosluženja i svih Svetih Tajni Crkve. Iz nje sve izvire i njoj se sve vraca. Jer ona izobražava domostroj spasenja Božjeg i daruje nam samoga Gospoda, kroz Pricešce Telom i Krvlju Njegovom. Liturgija se služi svake nedelje kao dana Vaskrsenja Hristovog, na sve velike Praznike, Hristove, Bogorodicne i Svetiteljske, a može da se služi (i služi se, osobito u manastirima) i svakoga dana. Liturgiju koju služimo u toku cele godine napisao je sv. Jovan Zlatousti. Postoji i Liturgija sv. Vasilija Velikog (služi se deset puta godišnje) i Liturgija Predeosvecenih darova (služi se samo u toku velikog Uskršnjeg posta). Na Liturgiji treba da ucestvuju i da pevaju svi prisutni hrišcani.
Pravoslavni hrišcani praznuju Praznike koji su posveceni stvarnim dogadajima u istoriji spasenja. Oni proslavljaju cudesna zbivanja vezana za Licnost i život Gospoda Hrista, vrše spomen Arhangela i Angela, Presvete Bogorodice i svih Svetih koji su svojim delima i životom Boga proslavili. Otuda postoje Gospodnji, Bogorodicni i Svetiteljski praznici.
Pored zajednickih bogosluženja i Praznika, na kojima ucestvuju svi pravoslavni hrišcani, postoji i licno molitveno pravilo svakog pojedinca. To molitveno pravilo se sastoji od Jutarnjih molitava, koje svaki hrišcanin treba da cita pošto ustane, i od Vecernjih molitava, koje se citaju pre spavanja. Tako hrišcaninov dan pocinje molitvom i završava se molitvom; tako on samog sebe i sav život svoj prinosi Hristu Bogu. Te molitve se nalaze u "Pravoslavnom molitveniku". U "Pravoslavnom molitveniku" se nalazi i Molitveno pravilo koje svaki hrišcanin treba da procita pre i posle Svetog Pricešca. Tu su i druge molitve i Akatisti koje revnosniji hrišcani citaju u toku dana. U pobožnim srpskim porodicama ovo domace molitveno pravilo citalo se i cita zajednicki, uz ucešce roditelja i dece. Tako se dom hrišcaninov pretvara u "domacu crkvu".
Pravoslavni dom je nezamisliv bez kandila, koje treba da gori obavezno uoci nedelje i Praznika; nezamisliv je i bez svetih Ikona. Dom bez ikona je slep, bezlican, bez prozora ka nebu. Svaki dom treba da ima najmanje tri ikone: Hrista Spasitelja, Majke Božije i ikonu svoje Slave.
Bez cega je još nezamisliv istinski pravoslavni dom? - Nezamisliv je bez najsvetije Knjige - Svetog pisma, i bez "Pravoslavnog molitvenika ". Sveto pismo je jedini pravi temelj hrišcanskih domova, jer ono je - Rec Božija, Hleb života. Zato ga treba svakodnevno citati i iz njega se uciti volji Božijoj i svetim vrlinama, koje ispunjavaju duše i domove verom, nadom i uzajamnom ljubavlju.
Po recima bogomudrog Oca Justina, pisca i prevodioca Žitija Svetih na srpski, Žitija Svetih nisu drugo do život Gospoda Hrista, ponovljen u svakom svetitelju, u vecoj ili manjoj meri, u ovom ili onom obliku. To je život Gospoda Hrista produžen kroz svetitelje. Žitija su produžetak Svetog pisma i Dela Apostolskih. U njima je isto Evandelje, isti život, ista istina, ista ljubav, ista vera, ista "Sila sa visine", isti Bog i Gospod. U njima su na konkretnim primerima pokazani sigurni putevi spasenja, preobraženja i svi nacini na koje ljudska priroda savladuje raznovrsne strasti i grehe. Zato, pored Svetog pisma i Pravoslavnog molitvenika, pravoslavni hrišcani treba osobito da proucavaju Žitija Svetih i da se trude da se na njih ugledaju. (Pored 12 tomova Žitija Svetih o. Justina Popovica, postoje na srpskom i sažeta Žitija Svetih Vladike Nikolaja, pod nazivom "Ohridski prolog").
Hrišcanski post vodi poreklo od Gospoda Hrista. Gospod je i sam postio cetrdeset dana, pre nego što je poceo da propoveda svoju nauku, kao što je postio pre njega i Prorok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hrišcani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u životu po Bogu", kaže sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Božija u Raju bila je zapovest o postu, tj. o uzdržanju. Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta. Kao što u grehu ucestvuje i duša i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj posta je ocišcenje tela, jacanje volje, uzdizanje duše. Posteci, hrišcani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdržavanju od mrsne hrane i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdržavanju od rdavih misli, želja i dela. Post umnožava ljubav i molitvu i spremnost na vršenje svih evandelskih vrlina. Duša ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za duševne i telesne bolesti i od svakog demonskog dejstva. Sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod se izgoni samo postom i molitvom". Njim se duša i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni život je nezamisliv bez posta.
Postoje višednevni postovi (Uskršnji, Petrovski, Gospojinski - uoci Velike Gospojine i Božicni) i jednodnevni (svake srede i petka sem razrešenih sedmica, Krstovdan uoci Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Pretece, Vozdviženije Casnoga krsta 14. septembra).
Naziva se Molitvom Gospodnjom zato što je sam Gospod naucio Apostole da se njome mole. Gospod je u njoj, na tajanstven nacin, sažeo svu veru i sve molitve. Zato sa Ocenašem treba ustajati i legati, živeti i umirati.
Molitva Gospodnja
Oce
naš koji si na nebesima,
da je sveto Ime Tvoje,
da dode Carstvo Tvoje,
da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu;
Hleb naš nasušni daj nam danas;
i oprosti nam dugove naše kao što i mi
opraštamo dužnicima svojim;
i ne uvedi nas u iskušenje,
no izbavi nas od Necastivoga.
Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava Oca i
Sina i Svetoga Duha, sada i stalno i u
vekove vekova. Amin. (Ovaj završetak u crkvi govori samo
sveštenik).
Sveti Kiprijan pod njim podrazumeva Hleb "nadsuštinski ", tj. najsuštinskiji za hrišcane, Hleb bez koga im nema vecnog života. To znaci, da se ovde prvenstveno misli na Sv. Pricešce tj. na Telo Hristovo, kao Hleb života. Znaci, mi svaki dan molimo da se pricestimo, a ne prosto da se najedemo obicnog hleba zemaljskog. Sv. Jovan Zlatousti tumaci da "nasušni" znaci "potrebni", svakidašnji hleb, što opet ukazuje da hrišcani treba da budu isposnici i podvižnici. Ova dva tumacenja se ne iskljucuju, nego uzajamno dopunjuju. Mi prvo ištemo, po zapovesti Hristovoj, Carstvo nebesko koje se nalazi u Telu Hristovom, a kad nam Bog daje Hleb nebeski, dace nam i ovozemaljsku hranu, kao dodatak.
Treba dobro zapamtiti: Na pocetku Ocenaša mi ispovedamo Svetu Trojicu - Oca koji je na nebesima, Sina koji je sveto Ime Njegovo, i Carstvo Njegovo, svetoga Duha.
Svaki hrišcanin treba da što cešce govori angelski pozdrav Presvetoj Bogorodici:
Bogorodice Djevo
Bogorodice
Devo,
raduj se! Blagodatna Marijo,
Gospod je s tobom.
Blagoslovena si ti medu ženama
i blagosloven je Plod utrobe tvoje,
jer si rodila Spasitelja duša naših.
Pravoslavni hrišcanin treba takode da svakodnevno cita naizust Ispovedanje vere, koje su sažeto izrazili Sveti Oci u Nikeocarigradskom Simvolu
Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rodenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rodenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Deve i postao covek; i
Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
I Koji je vaskrsao u treci dan po Pismu;
I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I Koji ce opet doci sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom Carstvu nece biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova. Cekam vaskrsenje mrtvih. I život buducega veka. Amin.
Još je prorok Ezekil prorekao sveopšte vaskrsenje mrtvih. Pod vaskrsenjem mrtvih se podrazumeva vaskrsenje ljudskih tela, bez kojih covek nije puni covek. Iako je duša besmrtna, ona ne može bez tela dobiti punocu vecnog života. Od kada je Hristos postao covek, ljudsko telo je postalo svetinja i hram Duha Svetoga. Potvrda da ce i naša tela vaskrsnuti ovde na zemlji jeste Hristovo Vaskrsenje iz mrtvih. Tajnu besmrtnosti ljudskih tela vec ovde dokazuju i mošti svetitelja, koje su netruležive, ne svojom silom ili balzamovanjem, nego silom koju im Sam Bog daje. Zato su one cudotvorne, jer u njima prisustvuje cudotvorna sila Duha Svetoga.
To je dan u koji ce se završiti istorija sveta i coveka. Sve što je živelo i živi u vremenu, mora uci u taj poslednji Dan. U taj Dan Gospod Isus ce izreci: Svoj poslednji, završni sud o celokupnoj istoriji sveta i coveka, o svim ljudima ukupno i o svakom coveku pojedinacno. Tada ce On, Jedini Covekoljubivi, na savršenim vagama Pravde i Ljubavi svoje izmeriti sva dela ljudska, sve misli ljudske, sva osecanja ljudska, sve želje i sve reci ljudske. Tada ce se "savršiti Tajna Božija" (Otkrivenje Jovanovo, glava 10, stih 7) - o coveku, o tvorevini, o svim stvorenjima znanim i neznanim. Tada ce svi dobri i sve dobro naslediti vecno blaženstvo i život buducega veka u Carstvu nebeskom, a svi zli i sve što je zlo - vecni pakao u carstvu buntovnih andela, hulitelja nepokajivih. Pakao - to je odbijanje Božije Ljubavi, zatvaranje u sebe. To je greh protiv nesebicne Ljubavi koja postoji unutar Svete Trojice. Jer u Trojici, nijedna Božanska Licnost ne može bez druge Dve Licnosti. Sve Im je zajednicko u ljubavi. U Trojicinom Bogu nema zatvaranja u Sebe.
Prema tome, Raj - to se ne može opisati ovozemaljskim jezicima. Može se samo nagovestiti. To je ucestvovanje u životu Božanske Trojice, zajedno sa svima Svetima.
To je uzrastanje coveka u bogolikosti. To je pricešcivanje vecnim energijama Boga. Sveti Atanasije Aleksandrijski je rekao: "Bog je postao covek, da bi covek postao Bog". Naravno, ogromna je razlika izmedu biti Bog i postati Bog. Bog po suštini je jedino Otac, Sin i Sveti Duh. Božansku nedostupnu suštinu ima samo Sveta Trojica, a stvorena bica nikada ne mogu znati šta je suština samoga Boga. Ali Bog je hteo da svaki covek postane Bog po nacinu postojanja i života, tj. Bog po blagodati (a ne po suštini). Bog ima u sebi nestvorene energije: Božansku Ljubav, Lepotu, Mudrost, Pravdu, Istinu, Svetost... Oboženje coveka pocinje kada covek upije u svoje srce makar mali plamen od nestvorenoga Ognja Božanske Ljubavi; kada upije u svoj um makar jedan zrak od presvetle Mudrosti Božije; kada upije u dušu makar delic od svete Lepote Božije; kada dovoljno primi u svoju volju zapovesti Božije; kada prihvati u svoju savest nebesku muziku Milosti i Pravde Božije; kada sve svoje bice ispuni svetim vrlinama Istine Božije. Covek koji se pokaje, koji uspeva da savlada svoje strasti i da pobeduje demone i njihove gadosti, takav covek je poceo da se obožuje. On postaje slican Bogu. Vec na zemlji on se razvija i raste "iz slave u slavu", u meru rasta visine Hristove. Za takvoga Raj je poceo tu na Zemlji, jer Gospod Hristos je rekao: "Carstvo Božije je u vama".
Oboženje pocinje ovde na zemlji, produžuje se u dušama svetaca do Strašnoga Suda, ali ne prestaje da se razvija ni posle Strašnog Suda. Jer, po recima bogomudrog Grigorija Nisijskog, covekovo usavršavanje u Hristu, ima jedan kraj, a to je beskraj.
Te dve reci su ove: Hristos Voskrese! I sveradosni otpozdrav na taj Uskršnji pozdrav: Vaistinu Voskrese! U tim recima je sva vera naša i sva vecna i neuništiva nada naša na besmrtni život u vaskrslom Bogocoveku.
Ta sveobuhvatna molitva jeste Molitva Gospodu Isusu. Nju je prvi izgovorio smerni carinik u hramu Jerusalimskom, a potom bezbrojni hrišcani svih vremena, osobito veliki molitveni tihovatelji i podvižnici. Njom i mi treba da se molimo, po mogucstvu bez prestanka, pri svakom poslu, u svako vreme i na svakom mestu; javno ili u umu i srcu tajno. Ta sveta cudotvorna molitva glasi: