|
|
Jedina, sveta, saborna (katolicanska) i apostolska Crkva pravoslavna, prisutna je danas na svima kontinentima i svojim prisustvom i apostolskim radom svedoci Evandelje svima narodima, ispunjavajuci time Hristovu zapovest: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha... "
Pored Srpske crkve, danas postoje u svetu još i ove pomesne Pravoslavne crkve i patrijaršije: Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Jerusalimska, Ruska, Bugarska, Rumunska, Gruzinska, Kiparska, Albanska, Cehoslovacka, Poljska, Finska, Japanska. Milioni i milioni pravoslavnih vernika koji njima pripadaju veruju u istoga Boga Oca, Sina i Duha Svetoga, krštavaju se onako kako veruju, trude se da žive onako kako se krštavaju; pricešcuju se Tela i Krvi Hristove na istoj Tajnoj veceri sa Apostolima, mucenicima i svetima svih vremena, jer "Isus Hristos je isti, juce, danas i doveka ". (Poslanica Jevrejima, glava 13, stih 8). Svi su oni clanovi jednog istog Tela Bogocoveka Hrista, predstavljaju jedan isti izabrani Narod Božiji. U tom izabranom Narodu Božijem nema i ne sme biti "Jevrejina ni Jelina, roba ni slobodnjaka, muškog ni ženskog, jer smo svi mi jedno u Isusu Hristu" (Poslanica Galatima, glava 3, stih 28).
Rec "dijaspora" znaci "rasejanje". Pravoslavnu dijasporu (rasejanje) sacinjavaju oni pravoslavni vernici koji su rasejani, bliže ili dalje od svojih matica pomesnih Crkava, po celome svetu. Najbrojnija pravoslavna dijaspora se nalazi danas na americkom kontinentu (oko šest miliona pravoslavnih hrišcana). Brojna je dijaspora u zemljama Zapadne Evrope, Kanade, Afrike, Azije i Australije. Medu pravoslavnima u dijaspori najbrojniji su oni ruskog, grckog i srpskog porekla. Srpska crkva ima svoje eparhije, van granica naše zemlje, u Rumuniji i Madarskoj, Zapadnoj Evropi, Americi i Australiji; ima po jednu parohiju cak i u Africi (Johanesburg) i na Novom Zelandu.
Prisustvo pravoslavne dijaspore utice blagotvorno i na narode medu kojima i sa kojima pravoslavni zajednicki žive. Tako danas imamo mnoge Nemce, Francuze, Engleze, Amerikance i dr. koji su prigrlili drevnu i vecno novu veru svojih praotaca; jer i oni su nekad bili pravoslavni, u granicama Zapadne crkve, sve do XI veka. Tako, primajuci Pravoslavlje, oni se u stvari samo vracaju sebi samima, svojoj hiljadugodišnjoj pravoslavnoj prošlosti, koja je docnije bila zamracena nepravoslavnim nanosima.
Misija Crkve u savremenom svetu je istovetna sa njenom iskonskom misijom. Crkva je pozvana i danas kao i uvek, da cuva cistu i neiskvarenu veru Božijih Proroka, Apostola i Svetaca; da svedoci njenu Punocu Istine pred onima koji su, iz raznih razloga, tu Punocu vere izgubili u manjem ili vecem stepenu; da ide medu sve narode i sve rase, krštavajuci ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, i uceci ih da drže sve ono što je Gospod zapovedio ljudima.
Crkva Hristova je misionarska po svojoj prirodi. Kad bi prestala da bude misionarska, ona bi prestala da bude Crkva; bila 6i samo po imenu živa, a u stvari bi bila mrtva (Otkrivenje Jovanovo, glava 3, stih 1). Prizivanje i poslanje Crkve je da stalno poziva na pokajanje sve one ljude i narode koji su vec primili Hristovu veru da bi bili "so zemlji" i "svetlost svetu". To je njena unutarnja misija, koja ne sme nikad da prestane. Jer po recima samoga Hrista, ako so obljutavi, cime ce se zemlja, tj. ljudi - osoliti? Hristos poziva sve hrišcane svih vremena: "Tako da zasija svetlost vaša pred ljudima, da bi videli vaša dobra dela i proslavili Oca vašega koji je na nebesima " (Evandelje po Mateju, glava 5, stih 16).
Ostvarujuci tu svoju unutarnju misiju, Crkva polaže sigurne temelje i svojoj spoljašnjoj misiji, bez koje je takode Crkva nezamisliva. Tu svoju spoljašnju misiju Crkva ostvaruje danas svojim blagodatnim prisustvom u svetu, svojom dijasporom i svojom propovednickom delatnošcu medu svima narodima, koje još uvek nije prosvetlila svetlost Hristovog Evandelja.
Velika je bila misionarska delatnost Crkve Hristove u prvih deset vekova njene istorije; ništa manja nije ni njena propovednicka delatnost u ovom drugom milenijumu. Veliku apostolsku revnost u srednjem veku pokazala je Vizantijska crkva. Rezultat te revnosti bilo je, izmedu ostalog, pokrštavanje slovenskih naroda. U novija vremena tu apostolsku ulogu preuzela je pravoslavna Rusija. Ona je dala velike Prosvetitelje. Da pomenemo najpre sv. Stefana Permskog prosvetitelja Permske zemlje, zarasle u korov neznaboštva (XIV vek). U približno isto vreme su propovedali Pravoslavlje u Finskoj prepodobni Sergije i German, osnivaci Valaamskog manastira (Pravoslavna finska crkva ih ima za svoje zaštitnike). U poslednjih nekoliko vekova Ruska crkva je imala svoje misionare u Sibiru i Kini, medu Eskimima (Aleutima) na dalekom severu, i u Japanu. Najpoznatiji propovednici Evandelja iz ovog vremena su bili sv. Nikolaj Kasatkin, prosvetitelj Japana i osnivac Japanske crkve, i prepodobni German Alaskinski, koji je živeo i propovedao medu dalekim Aleutima (XIX v.). Prepodobni German je proglašen za prosvetitelja Aljaske i Amerike (1970. g.).
Izmedu dva rata je i Srpska crkva imala svoju misiju u Cehoslovackoj, na celu sa Mitropolitom Josifom i Ocem Justinom (Popovicem). Rezultat tog misionarskog rada je današnja Pravoslavna crkva u Cehoslovackoj.
Crkva pravoslavna ima i danas svoje Misije i misionare u Koreji, kao i u Africi - u Ugandi, Keniji, Zairu, medu narodima crne boje. Na tom blagoslovenom poslu se narocito trude Grcka Crkva i Aleksandrijska patrijaršija, pod ciju duhovnu vlast pripada Africki kontinent.
Svi pravoslavni hrišcani su dužni da revnuju i da propovedaju Ime Hristovo, svuda i na svakom mestu, recju, delom i životom. Ako svi nisu u stanju da idu u daleke zemlje da propovedaju Hrista onima koji ga nisu upoznali, za jedno su svi sposobni: da se svakodnevno mole Bogu za sve one koje je Bog odabrao da pronose slavu Imena Njegovog medu one narode, koji su još u tami neznanja i cekaju da ih obasja svetlost Evandelja Hristovog.
dalje>>>Molitveni
zivot Crkve i poslednji dan
<<<Crkva u
istoriji